Vežbe za stimulaciju govora
Ne govore sva deca u ovom periodu. Zapravo, poslednjih godina broj dece koja ne govori do napunjene druge godine je u konstantnom porastu. Bez obzira na to, kao roditelj ili osoba koja učestvuje u odrastanju deteta trebalo bi da primenjujemo vežbe za razvoj govora. Deca na njih reaguju različito i veoma je važno da odrasle osobe nisu rigidne. Pravi je trenutak da dete počnete da učite delovima tela, ukoliko to još niste uradili. Čak i mališani koji ne govore trebalo bi da imaju razvijen stepen razumevanja da na zahtev odrasle osobe mogu na sebi ili na slici da pokažu osnovne delove tela i lica.
Ukoliko dete već izgovara reči, podstičite ga na upotrebu „vezanog govora“ po modelu imenica+glagol. Kada dete pozove mamu, izgovorite jasno i razgovetno šta mama u tom trenutku radi- mama ruča. Upotreba „vezanog govora“ se odlično podstiče pitanjima razumevanja- Ko šta radi od ljudi koje dete vidi. Ukoliko ovakva pitanja postavljate uz upotrebu slikovnica (ko spava), dete će verovatno pokazati prstom i to je u redu. Izbegavajte slikovnice sa puno različitih slika. Optimalno je da se na stranici nalazi jedna do dve slike koja označava neku radnju. U suprutnom je previše slika koje odvlače mališanu pažnju pa mu može biti teško da se skoncentriše.
Poštovana,
Ja nisam lekar. Kao mama bih Vam svakako posavetovala da porazgovarate sa pedijatrom, a pre bilo čega drugog bih sebi i detetu dala mesec dana „fore“. Uvela bih jansu rutinu- deca je vole zato što im pruža osećaj sigurnosti. Potrudila bih se da dete jasno uoči šta za čim sledi- večeramo, peremo zubiće, oblačimo pižamicu, mazimo se, čitamo priču, pa gasimo svetlo….. I trudila bih se da nam obroci budu u što približnije vreme. Možda ne vidite direktnu vezu vašeg problema i mog saveta, ali jasna rutina bi trebalo da pomogne da se dete oseća spokojnije.
Zatim bih se potrudila da dete često ima kod sebe omiljenu igračku, naročito u situacijama u kojima očekujem da će se osećati nelagodno. Kada idemo u park, recimo. Dogovorila bih se sa poznanicom da nam priđe dok se igramo u parku. Nenametljivo. Bez pokušaja da dodiruje dete ili čak da mu se direktno obraća. Samo da bude u našoj blizini i razgovara sa mnom. Ukoliko to dobro prođe, sledeći put bih pokušala sa drugom odraslom osobom koja bi kod sebe imala tip igračaka koje dete voli (diosaurusa ili lutku) kako bi radoznalost navela dete da samo priđe nepoznatoj osobi.Po potrebi bih nešto slično ponavljala sve dok ne da željeni rezultat.. i sve to u šetnji, u parku, na otvorenom da se dete ne oseća skučeno i da ima gde da se pomeri ako mu je nelagodno…. I sama bih se obratila nekoj od mama u parku dok je dete sa mnom kako bi na primeru videlo da drugi ljudi ne predstavljaju opasnost. Trudila bih se da se smešim i da ne obaram pogled. Naime, ankete su pokazale da su roditelji dece koja su veoma nepoverljiva prema nepoznatima i sami stidljive i zatvorene osobe, mada to, naravno, ne mora biti Vaš slučaj.
Napominjem da bih na Vašem mestu svakako porazgovarala i sa pedijatrom.
Želim Vam svako dobro!
Jelena
Postovani,
Imam decaka od 19 meseci. Imamo problem sa socijalizacijom. Naime, dete se jos uvek jako plasi nepoznatih osoba. Kad mu se neko nepoznat obrati, odmah pocinje da place. Takodje se plasi kad idemo kod nekog ko mu je nepoznat, toliko da se otima i nece da udje u stan. O odlascima kod lekara da ne pricam. Da li je miguce da kod nas ta faza jednostavno duze traje ili bismo trebali da potrazimo pomoc psihologa?