Vežbe za razvoj socijalizacije
Dete i u ovom uzrastu uči posmatrajući. Možete podsticati imitiranje jednostavnih radnji poput češčljanja. Kada se odrasla osoba češlja detetu se daje mali češalj kako bi kroz igru imitirao pokrete odrasle osobe, najčešće roditelja. Što se vaspitih očekivanja tiče, dete je dovoljno poraslo da poznaje jednostavne naloge poput – daj, donesi, ostavi na zadato mesto (spusti vozić na pod, na stolicu ili u kutiju). Kod ove igre trebalo bi menjati traženo mesto za ostavljanje igračke kako bi dete slušalo šta mu govorite, pre nego da naloge izvršava po automatizmu. Sem toga, deca ovog uzrasta uživaju u izvršavanju ovakvih naloga.
Ni u kom slučaju nemojte dozvoliti da ih dete doživi negativno. Ukoliko pokaže snažan otpor sačekajte do sledeće razvojne faze pa pokušajte ponovo. Ne zaboravite da svako dete napreduje svojim tempom i da je najvažnije da zajednički uživate u odrastanju vašeg deteta. Kada odraste vaše dete se neće sećati kada je prvi put uspelo da samostalno uradi išta od navedenog, ali će se, duboko u sebi, sećati vaših nasmejanih lica zajedno. I zato, uživajte u odrastanju!
Autor: Jelena Vojvodić
www.toddlersjoy.com
Poštovana,
Ja nisam lekar. Kao mama bih Vam svakako posavetovala da porazgovarate sa pedijatrom, a pre bilo čega drugog bih sebi i detetu dala mesec dana „fore“. Uvela bih jansu rutinu- deca je vole zato što im pruža osećaj sigurnosti. Potrudila bih se da dete jasno uoči šta za čim sledi- večeramo, peremo zubiće, oblačimo pižamicu, mazimo se, čitamo priču, pa gasimo svetlo….. I trudila bih se da nam obroci budu u što približnije vreme. Možda ne vidite direktnu vezu vašeg problema i mog saveta, ali jasna rutina bi trebalo da pomogne da se dete oseća spokojnije.
Zatim bih se potrudila da dete često ima kod sebe omiljenu igračku, naročito u situacijama u kojima očekujem da će se osećati nelagodno. Kada idemo u park, recimo. Dogovorila bih se sa poznanicom da nam priđe dok se igramo u parku. Nenametljivo. Bez pokušaja da dodiruje dete ili čak da mu se direktno obraća. Samo da bude u našoj blizini i razgovara sa mnom. Ukoliko to dobro prođe, sledeći put bih pokušala sa drugom odraslom osobom koja bi kod sebe imala tip igračaka koje dete voli (diosaurusa ili lutku) kako bi radoznalost navela dete da samo priđe nepoznatoj osobi.Po potrebi bih nešto slično ponavljala sve dok ne da željeni rezultat.. i sve to u šetnji, u parku, na otvorenom da se dete ne oseća skučeno i da ima gde da se pomeri ako mu je nelagodno…. I sama bih se obratila nekoj od mama u parku dok je dete sa mnom kako bi na primeru videlo da drugi ljudi ne predstavljaju opasnost. Trudila bih se da se smešim i da ne obaram pogled. Naime, ankete su pokazale da su roditelji dece koja su veoma nepoverljiva prema nepoznatima i sami stidljive i zatvorene osobe, mada to, naravno, ne mora biti Vaš slučaj.
Napominjem da bih na Vašem mestu svakako porazgovarala i sa pedijatrom.
Želim Vam svako dobro!
Jelena
Postovani,
Imam decaka od 19 meseci. Imamo problem sa socijalizacijom. Naime, dete se jos uvek jako plasi nepoznatih osoba. Kad mu se neko nepoznat obrati, odmah pocinje da place. Takodje se plasi kad idemo kod nekog ko mu je nepoznat, toliko da se otima i nece da udje u stan. O odlascima kod lekara da ne pricam. Da li je miguce da kod nas ta faza jednostavno duze traje ili bismo trebali da potrazimo pomoc psihologa?