Roditelji danas mnogo popustljivi prema deci

Foto:  Jiva/flickr

KADA bi braca ili ja nešto zgrešili, znalo se, sami smo išli da donesemo prut kojim će nas mati išibati. Ako bi doneli suvarak, od kog manje boli, onda bismo dobili duple batine, pa smo naučili da nema varanja. Ali, to se retko dešavalo, jer majčina se poštovala, bez pogovora. A, bilo je dovoljno da nas otac samo pogleda. I tajac.

– Kamilicom i rakijom majka Veselinka lečila je sve tegobe i bolesti – veli Gojko. – Posle škole, moralo je svašta da se radi oko kuće i u kući, a kad se sve završi, na ulicu. I ne sećam se da je kao danas neko bdio nad decom bez prestanka.

Čini se da se od Gojkovog detinjstva mnogo toga promenilo u vaspitavanju mališana. Retko ko, kada mališani ne slušaju, „potegne“ babaroge i preti vešticama. Danas se podizanje dece doživljava kao ozbiljan posao i čitaju se knjige na tu temu. Priča se o dečjim pravima, a roditelji su u neprestanom strahu da ne pogreše.

– Mnogi roditelji danas strahuju da će nedostatak ljubavi razviti neurozu kod deteta i prestali su da disciplinuju decu verujući da ih tako traumatizuju – kaže psihoterapeut dr Zoran Milivojević. – Posledica je da su roditelji vaspitanje sveli na dokazivanje da vole decu, da su počeli da se plaše da li deca vole njih, i da je nastalo savremeno „popustljivo vaspitanje“.

Kako naš sagovornik kaže, rezultat je generacija dece u kojoj je veliki procenat razmaženih mališana, mladih koji imaju narcisoidne crte ličnosti, koji ne žele da odrastu, da se vežu, a žele da se stalno igraju, da uživaju, budu slobodni… Posledica je da ostaju zavisni od svojih roditelja koji ih izdržavaju i kada uđu u tridesete ili četrdesete godine.

LEPO PONAŠANjE

SKORAŠNjE istraživanje u Velikoj Britaniji pokazalo je da su današnji mališani u toj zemlji mnogo manje skloni lepim manirima. Na primer, svega 54 odsto dece sedi tokom ručka za stolom sa svojim roditeljima, dok je čak 92 odsto baka u detinjstvu tokom obroka sedelo za stolom, a 87 odsto je tako odgajalo i svoju decu. Mnogo manje dece govori „izvinite“ i „hvala“, a to je delo lenjih roditelja, smatraju britanske bake. One veruju da se dobrim manirima deca mogu naučiti samo primerom.

– Nažalost, ideologija dečjih prava je usmerena samo na dete i njegova osećanja, a zanemaruje roditeljska prava i širi kontekst – smatra Milivojević. – Veliki broj dece možete vaspitati bez telesne kazne, ali postoje deca kojoj u nekim situacijama to jednostavno treba, jer ne ide nikako drukčije. I zato roditeljima treba priznati pravo da procene da li i kada treba da telesno kazne decu. Država ne sme da se meša u odnos roditelja i deteta, naročito danas kada znamo da ne postoji „ispravan“ način vaspitanja dece.

Istraživanja su pokazala, smatra naš sagovornik, da je u zemljama u kojima se roditelji „pritiskaju“ da budu „mekani“, nastala epidemija „nemoćnih roditelja“ i njihovog produkta „razmaženo dete“.

– Kako se menja društvo, tako se menjaju i načini vaspitanja – nastavlja Zoran Milivojević. – Međutim, ova promena često nije u dobrom pravcu, a kada se u vaspitanju pogreši, tada to dete, kada odraste, često postaje nesrećna odrasla osoba. Zato smatram da je vaspitanje dece jedno od najvažnijih društvenih pitanja, iako ga mi tako ne tretiramo.

Ljudi se u osnovi dele na one koji su bili zadovoljni načinom na koji su ih njihovi roditelji vaspitali i na one koji su bili nezadovoljni.

– Oni koji su zadovoljni i roditeljima i time kakvi su postali, ponavljaju isti takav način vaspitanja sa svojom decom. To možemo nazvati tradicionalno vaspitanje – kaže dr Milivojević. – Ono nikada nije potpuno istovetno ponavljanje, uvek je malo drugačije, ali glavne stvari kao što su način pokazivanja ljubavi i disciplinovanje se ponavljaju.

– Taj pristup deci nije ni tako loš, kako se danas smatra – ocenjuje Milivojević. – Ljudi jednostavno čitaju knjige stranih autora o vaspitanju u kojima oni kritikuju ono vaspitanje koje je bilo u njihovim zemljama.

Svi stručnjaci se slažu da je zadatak dobrog roditelja da pripremi dete za samostalan život u ljudskom društvu. Da detetu dozvoli da odraste i da se odvoji.

– Za to je potrebno detetu pružati ljubav i disciplinu – tvrdi dr Milivojević. – Ljubav zato što ona šalje poruku detetu da je vredno, tako da nastaje ljubav prema sebi, prihvatanje samog sebe, samopoštovanje, samopouzdanje. Disciplinu, kako bi dete naučilo da ne postoje prijatne aktivnosti koje su štetne i one koje su neprijatne a veoma korisne. Takvo dete će imati radne i druge navike i imati samodisciplinu koja je tako potrebna za uspeh i zadovoljstvo u životu.

POSTALI DEPRESIVNI

U VOJVODINI je postojalo ono što se nazivalo „nemačko vaspitanje“, a za koje je bilo karakteristično da deca bivaju disciplinovana, a da im se ne pružaju dokazi da su voljena – kaže Zoran Milivojević. – Ovakva deca su bila veoma vredna, jer su se plašila da će ih se roditelji odreći, ali su imala veoma nisku sliku o sebi. Smatrala su da ne vrede dovoljno i da moraju da daju veliki doprinos društvu kako bi zaslužila da budu prihvaćena i voljena. Tako dobijamo odrasle koji su produktivni, ali duboko nezadovoljni sobom bez obzira na to koliko su uspešni. Zato je u Vojvodini i tako visok procenat samoubistava i depresije.

Izvor: Novosti