Droga se nije juče uselila u svakodnevicu naše omladine, ali je svakim danom sve prisutnija i sve ranije „uzima“ mladost. Podaci pokazuju da već sedmaci dolaze u kontakt sa psihoaktivnim supstancama i da mnogi od njih vrlo brzo postaju zavisnici. Rezultati istraživanja u Srbiji otkrivaju da je svaka četvrta mlada osoba probala drogu, a da nemali broj korisnika zbog nje izgubi život.
Stručnjaci kažu da je veliki problem u tome što roditelji kasno primete, a još kasnije prihvate činjenicu da se baš njihovo dete uplelo u kandže opake bolesti. Uglavnom reaguju tek kada đavo odnese šalu, jer nisu dovoljno informisani, zainteresovani ili guraju stvari pod tepih, čekajući da se reše same od sebe. Kako je narkomanija svojevrsna stigma – obeležava osobu koja se drogira, ali i čitavu porodicu, mnogi roditelji se stide da otvoreno govore o problemu i potraže stručnu pomoć. Međutim, Lambe Đorelijevski, defektolog-specijalni pedagog, sa 23 godine iskustva u Odseku za suzbijanje narkomanije u Policijskoj upravi Beograd, kaže da što se pre uhvate ukoštac sa tim, veće su šanse da će pomoći svojoj deci.
Kao stručnjak u detektivskoj agenciji „Protekta“ pokušava da pomogne roditeljima koji sumnjaju da su njihova deca postala zavisna od psihoaktivnih supstanci.
– Najpre čovek uzme drogu, pa droga drogu i na kraju droga uzme čoveka – kaže sagovornik. – Zbog toga je važno da se što pre reaguje kako bi ova bolest mogla da se izleči. Znaci za uzbunu su uglavnom promene u izgledu i raspoloženju dece. Široke zenice, crvene beonjače, kljucanje glavom, mucanje, loše ocene, nervoza, laži – sve to mogu da budu i nesigurni simptomi, ali ako se roditelj bar pola sata svakog dana bavi svojim detetom, u razgovoru sa njim može da potvrdi da li je njegova sumnja opravdana. Čudni, brzi razgovori, kratki izlasci iz kuće, zanemarivanje higijene, promena odnosa prema autoritetima i neobjašnjiv nestanak stvari i novca iz kuće – gotovo po pravilu predstavljaju opravdane znake za uključivanje crvenog alarma.
I dalje tabu tema
Iako je ona sve agresivnija, nemilosrdnija i o njoj se više priča nego ranije, narkomanija kod nas i dalje ima status tabu teme.
– Roditelji jednostavno ne žele da prihvate činjenicu da se njihovo dete drogira. Na početku najčešće zatvaraju oči, odbijajući da se suoče sa istinom. S druge strane, oni su i vrlo malo obavešteni o ovoj problematici, neupućeni u posledice narkomanije koja može da dovede do teških zdravstvenih poremećaja i smrtnog ishoda, ali ostavlja ožiljke i na funkcionisanje same porodice, koja tu obavezno strada – kaže Đorelijevski.
Roditelji uglavnom ispuštaju iz vida neke uočljive pokazatelje da se njihova deca drogiraju, pa predstavljaju najslabiju kariku u rešavanju slučajeva, ali bez njihove podrške, izlečenje je gotovo nemoguće.
– Oni moraju da se suoče sa istinom, a onda da pomognu svojoj deci, ne očekujući da će to proći tek tako, samo od sebe ili da će neko drugi, odnosno država, rešiti problem bez njihovog angažovanja. Oslanjaju se na druge, a onda, kada bude prekasno, očekuju od sistema da im pomogne. Zbog toga su preveliki pritisci na policiju, sudstvo, centre za socijalni rad… Istina je da su roditelji često preopterećeni brigom i trkom za zaradom ili boljim životom, pa zaista nemaju dovoljno vremena, ali moraju da shvate da su im deca najvažnija – kaže detektiv, dodajući da je njihov cilj da im budu podrška u saznanju da im se ćerka ili sin drogiraju.
Test na urin prvi je korak na koji se treba odlučiti kada odrasli posumnjaju da dete ima problem. Đorelijevski je ranije savetovao da se ova praksa ne uvodi pre 17. godine, jer se time gubi poverenje, ali kako su porodica i škola izgubili autoritet, danas to preporučuje već u sedmom, osmom razredu.
– Kada se potvrdi sumnja, a najčešće se baš to desi, mora što pre da se reaguje. Roditelji se uglavnom javljaju za pomoć tek kada im dogori do noktiju, ali što se pre započne proces lečenja, veće su šanse za izlečenje, jer je narkomanija bolest, plus izaziva druge bolesti. Ona je u uskoj vezi sa kriminalom. Tamo gde postoji zavisnik, postoji i stalna potreba za novcem. Da bi ga nabavili, korisnici postaju razbojnici, upadaju u lanac bandi i prostitucije. Mnogi narkomani postaju dileri, jer da bi došli do besplatne droge, preprodaju ih za druge. Prodavci narkotika često vrbuju baš maloletnike za dilere, znajući da oni ne mogu krivično da odgovaraju. Tako zavisnici upadaju iz problema u problem, a mi smo tu da roditeljima pomognemo da otkriju na koji način deca dolaze do novca za drogu – otkriva Đorelijevski.
Edukacija i pomoć neophodni
Za narkomaniju se često kaže da je obest. Kada su deca gospodari svojih porodica, roditelji će učiniti sve samo da ne oskudevaju ni u čemu. Ispunjavaju im hirove, ne pitajući za cenu. Danas je to najnoviji model patika, sutradan telefona.
– Deca su jednostavno na pijedestalu. Povlađuje im se i udovoljava. Daje im se za pravo da imaju sve najbolje, letuju sa društvom iako su maloletni, izlaze do jutra, pokrivajući se pričom da to rade svi njihovi vršnjaci. Kada dileri to „namirišu“, odmah deluju, jer znaju da će najbolje kupce imati u porodicama u kojima su klinci apsolutni gospodari – objašnjava detektiv.
Sagovornik zato apeluje na roditelje da se što više uključe u vaspitanje dece, ali i da se edukuju kako bi izbegli korake koji vode u provaliju. Kako odrasli mogu da pogreše iz neznanja, predstavlja nam primer oca koji je svojoj sedamnaestogodišnjoj ćerki dao da proba kokain, jer se kretala u nekim visokim krugovima, pa je znao da bi mogli da joj ponude drogu. Da joj ne bi podmetnuli, mislio je, bolje je da joj on da da je ušmrče.
– Imao je najbolju nameru, ali je od ćerke vrlo brzo napravio zavisnika. Ona je posle nekoliko meseci morala da ide na lečenje. Zbog toga je važno da roditelji budu informisani o narkomaniji i njenim posledicama, ali i da deci stave do znanja šta je droga, jer oni to sigurno ne znaju u adolescenciji – tvrdi sagovornik.
Saveti roditeljima i stručna pomoć su uvek dobrodošli, ali je problem da li hoće ili neće da je prihvate.
Mnoge je sramota da zatraže podršku, jer se stide, dok neki smatraju da je to gubljenje vremena i novca. Ali treba da znaju da je to što bi platili detektivskoj agenciji ili privatnim lekarima mnogo manje od onoga što njihova deca potroše za sedam dana na drogu. A tek kada narkomanija uzme maha, njihove potrebe su još veće – upozorava stručnjak.
I na kraju, ali najmanje nevažno, jeste podsećanje da nije sramota obratiti se za pomoć. Sramota je ne pokušati pomoći deci da se vrate na pravi put.
BIRAJTE PRIJATELjE
Upozorenje „Pazi da ti neko ne sipa drogu u piće“ ipak ne pije vodu, jer sagovornik kaže da osoba ne može postati narkoman ako ne zna šta je popila, pa neće tražiti tu supstancu.
Možda će joj biti loše, imaće mučninu, doživeće euforiju, ali ukoliko ne zna šta je uzela ne može od toga da postane zavisnik. Ipak, ukoliko se sipaju supstance za omamljivanje, može u datom trenutku da se iskoristi i prevari. Zato je najbolje da se na žurke ide sa pravim prijateljima koji neće svog prijatelja ostaviti na podu, u nekom separeu ili ga izbaciti pored splava gde može tragično da završi – savetuje stručnjak.
IDENTIFIKACIJA SA DRUŠTVOM
Sagovornik „Života plus“ naglašava da je narkomanija jedina bolest koju čovek sam izabere. Ne prenosi se infekcijom ni socijalnim kontaktom.
– Može da se desi bilo kome, i siromašnima i imućnima. Ovde nema zaštićenih, nego je pitanje da li će neko uzeti ponuđenu psihoaktivnu supstancu. Teže će je odbiti ako ima 12-13 godina, jer u tom uzrastu dete ne zna gotovo ništa o posledicama konzumiranja droge, ali zato zna da želi da se identifikuje sa društvom i uklopi u grupu. I tada obično počnu problemi – kaže Đorelijevski.
Komentari 0