Roditeljstvo nije nadmetanje (zašto upadamo u ovu zamku i kako je izbeći)

Na primer, kada sam ja bila dete „takmičenje“ je bilo koju će prvu reč dete izgovoriti. Kada je moje dete bilo malo takmičenje se najviše odnosilo na to ko će pre naučiti da ide na nošu… Danas, ko će se pre upisati u školicu jezika… I, sve ovo je očekivano i prirodno, jer se detetovo postignuće posmatra kao uspeh roditelja.

Međutim, u poslednjih 10-15 godina, a posebno sa ekspanzijom interneta, takmičarske discipline postaju sve ozbiljnije i drastičnije, i sve više se odnose na vaspitne pristupe – koji je model (naj)bolji, tj. koji će učiniti da dete bude poslušnije, uspešnije, a ujedno da ostane svoje, slobodno, nesputano…

Prirodno je da želimo da budemo što bolji u ovoj ulozi, kao i da nam dete svojim ponašanjem (znanjem i veštinama), to i „potvrdi“. I to je OK sve dok smo mi kao roditelji povezani sa detetom, prepoznajemo njegove specifične osobine, potrebe, temperament, senzibilitet, uzrasne kapacitete… Tačnije, dok ne upadnemo u zamku nadmetanja, jer tada sve ovo pada u drugi plan zarad rezultata koji i uopšte i ne treba da „jurimo“.

Hajde da krenemo redom i vidimo šta je sve uticalo na roditelje kada je ova tema u pitanju, zašto su podložni takmičenju i šta mogu da učine da sa tim prestanu.

1. Promena izvora informacija

Generacija moje bake informacije o vaspitanju i odgoju deteta je dobijala po sistemu prenosa sa kolena na koleno. Moji rodtelji su mogli više da saznaju iz knjige „Vaše dete i vi“. Ja iz te iste knjige, a ako sam htela „svežije“ informacije onda iz jednog jedinog časopisa tada na tržištu – mesečnika „Mama“ (u kojem sam posle i radila punih 16 godina ).

Danas su roditeljima dostupne bezbrojne knjige sa isto toliko različitih vaspitnih pristupa iz celog sveta i njegovo veličanstvo – internet. Naravno da je ovo velika prednost, ali samo ako umemo da filtriramo informacije koje u enormnim količinama i oblicima, stižu do nas.

2. Kada postanemo roditelj odgovornost dobija novu dimenziju.

Osećaj odgovornosti nosi izvesnu dozu straha od greške, kod nekog više, kod nekog manje. Taj strah kod roditelja stvara nelagodu, nesigurnost pa i krivicu, svaki put kada pomisli da je pogrešio.

Na žalost, baš zbog previše informacija na internetu „upakovanih“ u fraze – ako ste ovo uradili pogrešili ste… ako ovo niste uradili pogrešili ste… odmah reagujte ako se vaše dete ovako ponaša… ne dozvolite detetu da vrišti, besni… ako je vaše dete bezobrazno, vi morate učiniti ovo… kako naterati dete da vas sluša… kako sprečiti dete da vas laže… – roditeljima se na dnevnom nivou veštački „izaziva“ strah od greške, a uz to dobiju i puno etiketa koje je najlakše prepoznati po formulaciji koja ima negativan kontekst – današnji roditelji/današnja deca… su ovakvi/ovakva.

Kada se roditelj suoči sa ovakvim naslovima/informacijama i prepozna u njima neko detetovo ponašanje ili svoje – oseća se „prozvano“ da je negde ozbiljno pogrešio.

Zašto se tako oseća?

Zato što se svaki roditelj trudi da radi dobro, najbolje moguće za svoje dete, i potrebna mu je potvrda za to, ali umesto potvrde svakodnevno dobija dozu „polivanja hladnom vodom“ i „podsećanje“ da koliko god se trudio – ne valja. To direktno utiče na njegovo samopouzdanje, počne da dovodi u pitanje i sebe i svoje odluke, pojačava se osećaj nesigurnosti…

Kada roditelj nije siguran u sebe on to „emituje“ na više nivoa – govorom tela, bojom glasa i energijom – što negativno utiče na dete i njegovo ponašanje. Kada se detetovo ponašanje promeni roditelj je u još većem „problemu“ jer je upravo „dobio potvrdu“ da nešto ne radi dobro. U pitanju je složen mehanizam emotivnih blokada i negativnih uverenja, koji se pokreće kada se suočimo sa strahom i stresom.

Inače, ovakve poruke ne moraju nužno da dolaze preko medija, mogu i od porodice, prijatelja, vaspitača, učitelja – svih onih koji komentarišu ponašanje deteta i/ili roditelja na način da se on oseća „prozvano“.

3. Vaspitanje uopšte nije lako i jednostavno.

Sve opisano ne koristi ni roditeljima ni deci. Najvažnije je da se roditelj vodi svojim instinktom – unutrašnjim glasom – i veruje u njega, da je izabrao vaspitni model sa kojim je usaglašen i on i dete, da dobro poznaje svoje dete i njegove osobenosti, da zna kakav odnos želi da gradi sa njim, i da ima informacije kako da to uradi.

Sve dok je u roditelju strah da je uradio nešto pogrešno ili da se njegovo dete „ne ponaša kako treba“, ili da će „pokvariti dete“, ili isprobava sve što mu se servira ili upoređuje sebe i/ili dete sa drugim roditeljima/decom – biće mu teško da osluškuje tanane poruke svog deteta šta mu je zaista potrebno i da se fokusira na traženje rešenja umesto na „probleme“, tj. „neprihvatljiva“ ponašanja deteta.

Ukalupljivanje u „jedan najbolji, najuspešniji…“ model zapravo je nemoguće jer se ne može primeniti na sve i to je onaj momenat kada roditelji upadaju u zamku takmičenja i upoređivanja – jer kod nekog će nešto dati rezultate, a kod nekog neće.

Raspravljati o tome je nekorisno i svakako stresno, jer jedni će „držati“ stranu modelu koji kod njih „radi“, dok će se drugi osećati „poraženo“ i biti uplašeni od „posledica greške“, ne razmatrajući uopšte da li je taj pristup usaglašen sa njihovim detetom ili ne.

4. Posledica „takmičenja“ – poljuljano osećaj samopouzdanja.

Da ste upali u ovu zamku primetićete po tome što ćete imati potrebu da se opravdavate ili ćete pokušavati da promenite nešto kod deteta, ali ćete se zbog toga osećati „loše“.

Takođe, kod roditelja koji upadnu u zamku takmičenja i upoređivanja lako se poljulja samopouzdanje i izgubi fokus. Postanu do te mere nesigurni da svako ponašanje deteta posmatraju kroz dileme – da li dete ovako treba da se ponaša ili ne, da li ću pogrešiti ako ovo dozvolim ili ako zabranim, da li će me dete manje voleti ako mu postavim granice…

Na samopouzdanje i sigurnost u ulozi roditelja utiču i drugi brojni faktori, a jedan od značajnijih je iskustvo iz njihovog detinjstva.

5. Šta može da vam pomogne da  izbegnete zamku nadmetanja i upoređivanja.

Roditeljima su pre svega potrebne smernice kako bi bili upoznati šta i kada mogu da očekuju od deteta u određenom uzrastu, kako da postave zdrave granice, kako da primene efikasnu i pozitivnu komunikaciju, kao i da li su neka odstupanja u ponašanju OK ili ne i kada treba da potraže stručnu pomoć.

Ono što još može da bude od velike koristi je da sebi postavite ova pitanja kada ste u dilemi da li ste na pravom putu ili ste možda dobili svoju dozu „hladne kofe“:

• Koji je moj cilj u roditeljstvu? Šta stvarno želim u odnosu sa detetom? (na primer, ako imate pozitvan pristup vaspitanju koji isključuje kazne, nemojte čitati tekstove u kojima se spominju zabrane ponašanja koja imaju veze sa burnim ispoljavanjem emocija, kažnjavanjem, zabranama…)
• Ima li ovo što sam pročitala/čula ikakve veze sa mnom i sa mojim detetom (njegovim temperamentom, navikama, osobinama, uzrastom)? 
• Da li mi ova informacija koristi i gde mogu da je primenim? Da li se uopšte uklapa u moj vaspitni model? 
• Šta da radim sa ovolikom količinom informacija? Da li sam ih tražila ili sam slučajno naišla na njih? Da li su one u skladu sa mojim roditeljskim ciljem?
• Da li mi nešto od ovoga pomaže da unapredim naš odnos?
• Kako se osećam sa ovom informacijom – da li mi se javlja otpor, sumnja, nelagoda ili mi se čini da bi mi koristila?

Kako vam ova pitanja pomažu? 

1. Filtrirate informacije – svesno donosite odluku da se ne zatrpavate nečim što vam je višak.

2. Vremenom učite da odbacujete one sa kojima niste usaglašeni i da se više oslanjate na svoj unutrašnji osećaj nego na spoljašnje pritiske.

3. Osećate sve veću sigurnost i potvrdu da primenjujete model u kojem se i vi i dete osećate prirodno i udobno.

4. Učite da procenjujete šta vam koristi, a šta ne, i tako ostajete dovoljno fleksibilni da isprobate nešto što mislite da bi vam koristilo.

Setite se da ste i vi i dete dve različite osobe, da se razlikujete od druge dece i roditelja, i da je od svih vaspitnih modela i saveta mnogo važnije da ste usklađeni i da umete da osluškujete jedno drugo, da se prilagođavate i naravno volite.