Romantični svet na poklon

Autorska muzika i tekstovi, puni života, ljubavi, svakodnevne borbe i dilema, iskreni, što je najvažnije, vas dotaknu već na „prvu loptu“ (ja sam samo posle prvog singla imala omiljenu pesmu 😉 posle su to bile omiljene pesme). To je tako kada se radi iz srca. Bojana sam zamolila da napiše pokoju reč o uticaju detinjstva i vaspitanja na njihove današnje izbore, da li su i koliko su roditeljska podrška i poverenje važni, šta ih je to, na neki način, odredilo kao muzičare, šta je na tom „muzičarskom“ putu bilo ključno. Uživajte, povlačim se 😉

Mislim da smo brat i ja na osnovu vaspitavanja i odnosa naših roditelja prema nama mogli da postanemo bilo šta. Danas je Mane mogao biti istoričar, a ja pravnik ili ja pekar, a on akademik. Kombinacije uspešnih ili neuspešnih zanimanja kojima bi se u nekom paralelnom univerzumu bavili su beskonačne. A eto, nakon lutanja i traženja, muzika je pobedila.

Nikad nam ništa nije bilo nametano, odlučivanje je u velikoj meri bilo prepušteno nama, ali smo uvek imali pomoć i brigu.

Ne verujem da je to bio neki dugoročni plan našeg oblikovanja. Mislim da su te stvari za njih, mamu i tatu, bile potpuno prirodne. Jednostavno su bili takvi. Nenametljivi, skromni, tolerantni. Naravno, i oni kao i svi mi sa svojim manama i vrlinama, ali mislim da smo odrasli u jako lepoj sredini, da možemo da postanemo šta god poželimo.

Muzike je često bilo u našoj kući. Možda nije odzvanjala iza svakog ćoška, ali smo je slušali svakog dana uz ručak na radiju, kupovale su se kasete, otišli bi na poneki koncert koji u našem gradiću i nisu bili toliko česti. Nije muzika bila ništa zastupljenija nego na primer sport, ali imali smo je dovoljno.

I tako su prolazile godine i brat i ja smo se bavili svime po malo, baš onako kako smo i odrastali. Malo fudbal, malo pisanje, malo košarka, malo crtanja, dosta odbojke. Nakon toga jedan fakultet, drugi fakultet, treći… Nijedan izguran do kraja.
I eto u trideset i nekoj godini dobijamo šampiona! Mane svira bas, a ja pevam i sviram gitaru u našem bendu Ničim izazvan!

Otkud sad to ???

Foto: https://www.facebook.com/nicimizazvan?fref=ts

Iskreno ni ja ne mogu to sebi da objasnim. Kada sam bio dečak nisam čak ni maštao o tome da budem muzičar. Bilo je tu dosta zanimljivijih zanimanja za jednog desetogodišnjaka. Ali nekako mi se čini da sve te godine ulaganja u SVE donose najmanje JEDNU odličnu stvar!

I mi sami smo još uvek malo iznenađeni, ali kada razmislim, mislim da je jedna stvar bila ključna…

Foto: BOJAN

Moj otac je povremeno dobijao potrebu da snima sebe kako peva. Onako tajno bi u spavaćoj sobi pevao i snimao sebe na kasetofonu. Pevao je isključivo sevdalinke i pevao ih je amaterski, ali jako lepo.

Mislim da je negde duboko imao neostvarenu želju za muzikom. Otud je tako lako pristao da bratu i meni kupi po gitaru kada smo imali osam ili devet godina, otud i uživanje kada bismo nešto pevali u kolima prilikom porodičnih putovanja. Otud i ponos kada smo prvi put pokazali interesovanje za ozbiljnijim bavljenjem muzikom, a bili smo već na pragu tridesetih.

Mislim da je ta mekana, ali uvek prisutna PODRŠKA bila ključna za nas. Slušali smo tatu kako peva, osećali da je srećan i ponosan na nas kada bismo i mi to radili. Muzika nam nije bila nametnuta i zbog toga smo je i zavoleli. Čini mi se da je sve to i uticalo na naš pristup stvaranju, pa čak i na sama dela koja pravimo.
Pristupili smo muzici iskreno, nenametljivo i sa naivnom željom da nam to uspe.
Tekstove pišemo iz srca. Nikad niko od nas ne sedne i ne kaže: „E sad ću da napišem tekst“. Uvek neka emocija ili događaj pokrene lavinu osećanja, sećanja, reči i tonova od koje ponekad na kraju ispadne pesma. Sve što ima i najmanju trunku foliranja u sebi je nama strano. Takve tekstove odbacujemo kao strana tela. Oni nisu deo našeg sna. Jedino tako i umemo da se bavimo muzikom. To važi i za Maneta, i za mene, a i za sve ostale članove naše družine.

Foto: MANE

To smo naučili od naših roditelja, da budemo uporni, a nenametljivi, iskreni i odlučni u stvaranju. Od njih smo na poklon dobili jedan romantični svet kojeg se rado sećamo. Podarili su nam bogato detinjstvo iz kojeg i sada crpimo mnogo toga prilikom stvaranja. Sve što je došlo posle, nadgrađeno je na temeljima tog sveta.

Verujem da bi moj otac bio jako ponosan da sada vidi da pišemo svoje pesme i da nas je muzika u potpunosti inficirala. I da je njegov SAN na neki način ipak OSTVAREN!