Ruska škola za novi vek

Suština njihovog koncepta je postojanje “čoveka roda” tj. večno postojanje čoveka kao delića velikog kosmosa, njegovo duhovno postojanje kao tvorčevo i stvaralačko kosmičko načelo, koje nema ni kraja ni početka.

To predstavlja sposobnost življenja u sazvučju s prirodom, u saglasju sa samim sobom, u umerenim i ravnopravnim odnosima sa okolinom. Usklađivanje sa svim što postoji je najvažniji preduslov za čoveka, za njegovo stvaralaštvo kojim će sticati nova znanja.

U ovoj školi nema klasičnih podela po uzrastu. Učenici se podstiču da traže odgovore i postavljaju pitanja o temama koje ih zanimaju, razvijajući na taj način sopstveno mišljenje. Učenje napamet ne postoji jer Ščetinjin smatra da ono nema nikakvog smisla pošto će se brzo zaboraviti. Razvoj dece se posmatra kao spoj edukativnog, duhovnog i  fizičkog aspekta, pa su zato umetnost, muzika, priroda i sport podjednako važni kao i matematika, fizika ili hemija.

“Princip po kome se u našoj školi školuju deca različitog uzrasta upravo pomaže utemeljenju rodočoveka u detetu, otkriva njegov ogroman duhovni potencijal koji je sakriven u pamćenju roda. Svo pozitivno iskustvo koje je stekao na tom polju, kao i sve informacije o kosmičkim procesima koji stalno teku neodložno će postati delom neke „baze podataka“ koju čovek poseduje, onoga što predstavlja svojevrsnu matričnu informatičku strukturu, koja se oblikuje tokom hiljada godina u kojima je čovek živeo i koja mu daju – svesno ili nesvesno – mogućnost da u svakom trenutku svog života preuzme učestvovanje u kosmičkim procesima, različitim po važnosti. Tako ne možemo reći da je čovek biće koje je ograničeno životom jednog naraštaja ili svega nekoliko godina ili desetina godina. Čovek je dete večnosti, i zato je on sam – ROD – nosioc pamćenja RODA, koji se iznutra sastoji od bezbroj naraštaja koji čine njegovo postojanje.

Osim toga kolektiv u kome su deca različitog uzrasta preuzima na sebe zadatak stvaranja sistema vaspitanja i obrazovanja i deli obaveze između svojih članova zavisno od kvaliteta i rezultata njihovog rada, od osobina njihovog karaktera, nikako na osnovu razlike u godinama.

Školu rodočoveka treba da osnuje rodočovek, što znači da deca i odrasli treba da postanu učitelji ili oni koji su zajedno stvarali školu. Odrasli treba da budu učenici, kao i deca,i treba da sarađuju. Celokupan proces nastave zasniva se na uspostavljanju odnosa poverenja između ljudi. Nastava se odvija sama po sebi – bez misli o tome da neko nekoga uči i da neko nešto ne zna. Dešava se susret – pojava koja je za nas najvažnija –susret ljudi koji vladaju sličnim znanjima. Do razmene informacija doći će upravo zahvaljujući stepenu poverenja jednih prema drugima i otvorenosti odnosa – ne samo verbalno nego i na podsvesnom nivou. Zahvaljujući takvoj komunikaciji će se sticati nova znanja, iako će ustvari doći do prisećanja onoga što je zaboravljeno.

U završnici se osnovnim zadatkom takvog stvaralaštva javlja predaja stečenog znanja drugima, što bi trebalo da bude brzo i drugom dostupno. Jer za nas je najvažniji čovek koji stiče znanje, a ne nauka kao takva” – kaže osnivač.

Takođe, Ščetinjin navodi i da svaka nauka, različiti zakoni u nauci koje je proučio čovek, treba da posluže samo stvaranju čovekovog odnosa s ljudima i svetom oko sebe. Jedino će tako neka škola moći da odgovara smislu života učenika i moći da opravda svoje postojanje.

Izvor: Roditeljstvo novog doba