Ukoliko dete odvedete kod specijaliste, i ono odbija da sarađuje, plače kad mu uskratite slatkiše ili hranu, svadljivo je nervozno, u rešavanje problema trebalo bi da se uključi i psiholog.
„Ukoliko dete tako reaguje, obično iza toga postoji neki potisnut problem, neka frustracija, možda je dete kao malo bilo terano da jede spanać ili nešto slično što nije volelo, i to je bilo traumatično, ili je bilo nagrađivano čokoladom… I vi sad imate roditelje koji hoće naglu promenu. Tu bi trebalo da se uključi psiholog, da malo popriča sa detetom, i onda se zajednički, uz saradnju sa nutricionistom, sve polako rešava.“
Roditelji često iz najbolje namere stvaraju probleme koji se mogu kasnije nastaviti i u odraslom dobu. A ako često detetu kažete „ako pojedeš povrće ili uradiš … (to i to), dobićeš čokoladu“, na dobrom ste putu da se to desi i u vašoj porodici.
„To je apsolutno pogrešno, stvara vrlo loš model. Deca koja su na taj način nagrađivana hranom, ili su kažnjavana oduzimanjem hrane koju vole, najčešće slatkiša, kad nisu bila dobra, postaju ljudi koji će sebe i u odraslom dobu nagrađivati hranom, za postignute uspehe, ili će posezati za hranom, najčešće čokoladom, slatkišima, kad su neraspoloženi ili tužni. To stvara privremeni osećaj zadovoljstva, ali to je samo privid. Hrana treba od najranijeg uzrasta da bude detetu predstavljena kao nešto što je važno da bismo bili zdravi, nešto što je važno za rast i razvoj, pa i za lepotu, da se izgradi zdrav odnos prema hrani, a ne da ona bude u funkciji nagrade ili kazne.“
Kad dobijete plan ishrane od nutricioniste…
Kod odraslih koji su na režimu ishrane koji je odredio nutricionista, 0,5 kilograma je minimum koji treba da se gubi tokom jedne nedelje, a kod dece pola kilograma je medicinski opravdano, i to je optimalan gubitak kilograma tokom nedelju dana. Kod nutricioniste se obično dolazi na kontrolu jednom u dve nedelje, i ako je dete tokom te dve nedelje skinulo oko jednog kilograma, to je više nego dovoljno i trebalo bi da ga pohvalite.
Imajte u vidu da se ponekad dešava da tokom prve dve nedelje, kad se izbace testa, sokovi, slatkiši, slane grickalice, deca izgube i dva kilograma tokom tih 14 dana, ali to je prirodna reakcija organizma na tako drastičnu promenu u načinu ishrane.
Međutim, nakon toga, metabolizam ulazi u nešto mirniji tok, i ako se skidanje viška kilograma natavi tako što se gubi kilogram tokom dvonedeljnog perioda, jako je važno da detetu pružate podršku i pohvalite ga zbog toga što mu tako sjajno ide.
Osim kilograma, jako su važni i obimi struka, u predelu pupka, oko grudi ili ispod grudi, u zavisnosti od uzrasta, i tu se kako vreme prolazi registruju značajne promene.
U zavisnosti od toga u kojoj je meri i koliko je dugo dete bilo gojazno, varira vreme koje je potrebno da se nove, zdravije navike usvoje, a preporučena težina ustali.
Ako je dete bilo izrazito gojazno tokom nekoliko godina, biće sigurno potrebno godinu do dve dana „održavanja“ dostignute željene težine, da biste mogli da budete sigurni da višak neće da se vrati ako dete ponekad na nekom rođendanu sa drugarima ili u sličnim prilikama pojede nešto što nije predloženo u jelovniku koji je izradio nutricionista.
Kod dece koja su imala manji višak od pet, šest kilograma, uobičajeno su „van opasne zone“ posle pet ili šest meseci održavanja dostignute željene težine, objašnjava Ana Todorović.
Ipak, imajte u vidu da mnogo zavisi od toga kako ćete se i vi i dete ponašati nakon što se dostigne željena kilaža.
Kod gojaznosti, problem možete smatrati rešenim ne u trenutku kad smršate, nego u trenutku u kojem su nove, zdrave navike postale deo vaše svakodnevice, nešto što vam je toliko prirodno da više i ne razmišljate o tome. Ako želite da problem gojaznosti kod deteta potpuno rešite, porodična dinamika mora da se promeni.
„Porodica mora da bude glavna podrška, ne možete očekivati da se dete pridržava preporučenog režima ishrane, ako se u porodici jede sve suprotno, neke masne stvari, ako je gomila slatkiša u kući, to su sve izazovi, i mnogo je naporno za dete da bude toliko jako da odoli svemu tome, da ne uzme ništa od svega toga. Stvarno su retka deca koja imaju toliku snagu volje da istraju.“
Onda je bolje da ništa od toga svega prosto ne bude u kući?
„Da. Ali, ono što može u nekim slučajevima da pomogne je da se detetu, kad već skine određeni broj kilograma, uvede ‘slobodan dan’, jedan dan nedeljno kad će recimo moći da pojede ono što poželi, pa i neki slatkiš. Ipak, o tome nutricionista odluku treba da donese nakon razgvora sa roditeljima, jer ipak su oni ti koji najbolje poznaju svoje dete. Ponekad, deci taj jedan izuzetak tokom nedelje daje elan da nastave dalje da se pridržavaju režima ishrane, ali ima i dece kod koje to bude ‘okidač’ i posle toga im se jako jede baš ta hrana koju ne bi trebalo da jedu, i bude im mnogo teže da se zadrže na pravom kursu“, kaže Ana Todorović.
„Da mogu, zabranila bih…“
Nutricionisti, na žalost, ne mogu da zabrane ništa nikome od nas inače bi na ovom svetu bilo mnogo manje teško bolesnih ljudi čije je stanje izazvala ili dodatno pogoršala gojaznost, ali… Vi ste odrasla, odgovorna osoba i vi određujete pravila koja važe u vašoj kući. Što znači da vi možete i da zabranite neke stvari, za dečje dobro. Pa, evo nekoliko dobrih predloga.
Akrilamid je kancerogena supstanca koja nastaje u hemijskim reakcijama na visokim tempearaturama. Osim u industriji, tokom proizovodnje plastike, na primer, prisutan je i u hrani, najviše u kafi, čipsu, krekerima… Kontaminacija akrilamidom izaziva neurološke probleme, a faktor je rizika i za različite vrste kancera.
Komentari 0