Snežana: Radeći godinama sa bebama u Centru za korektivnu gimnastiku, primetila sam da iako se neki problemi reše u tom najranijem uzrastu (npr. kada se radi o nekim deformitetima, usporenom razvoju), kasnije ta deca imaju poteškoća, posebno u govoru. Onda ona odlaze na logopedske tretmane, a  tek pri polasku u školu se otkrije da imaju problem sa pažnjom, koncentracijom… Jednostavno primećeno je da se ta ista deca, koja su u najranijem uzrastu bila na nekom fizioterapeutskom tretmanu,  kasnije ne snalaze najbolje u akademskim veštinama i uopšte u životu.

Marija i ja smo prošle edukaciju za pedagoga senzorne integracije, gde smo  uvidele sve te veze koje postoje i koje su važne za dalji razvoj. Odlučile smo da se bavimo senzornom integracijom i ranom intervencijom da bismo pomogle roditeljima da u najranijem periodu detetovog razvoja prepoznaju senzorne potrebe deteta  i da znaju kako da na njih odgovore. Izgrađivanje i generalizacija naučenih veština prevenira pojavu problema i odstupanja u razvoju zbog loše senzorne obrade. Rana intervencija, kada su razvojni problemi u pitanju, ne može da se odlaže, što znači da je uzrast dece,  koja bi trebalo da ovde dođu, od rođenja pa do 3 i po godine, jer je to period kada se može najviše uticati na procese sezorne integracije.

Šta tačno podrazumeva pojam – senzorna integracija?

Marija: To je normalan neuro-biološki proces koji podrazumeva sposobnost našeg nervnog sistema da sve informacije koje putem čula primi, iz spoljašnje i iz unutrašnje sredine, na njih i adekvatno reaguje; na primer da odvoji bitne od nebitnih. U svakome od nas se odvijaju procesi senzorne integracije. Kod nekoga su bolji, kod nekoga lošiji, u zavisnosti od okolnosti. Senzorna integracija postoji od rođenja pa do kraja života. Naš mozak putem čula prikuplja različite informacije, prima ih, obrađuje  i reaguje na  način, na koji je do tada naučen.

Kako roditelji mogu da primete da kod njihovog deteta u tako ranom uzrastu postoji problem?

Snežana: To može da se primeti odmah posle rođenja, to su npr. one bebe koje puno plaču, one koje roditelji ne mogu ni posle 40 dana da umire ili se brzo bude nakon uspavljivanja…To su već signali da može da postoji neki problem u senzornoj integraciji. To su i one bebe koje se odmah uspavaju tokom dojenja jer nisu u stanju da sisaju u kontinuitetu. Ili ako brzo i halapljivo sisaju, a onda bljuckaju pa mame nisu sigurne da je dete dovoljno jelo, i onda se remeti i taj normalan ritam hranjenja. Takođe, možda ređe, ali signal roditeljima može da bude i to što je beba u budnom stanju dosta uznemirena, stalno traži da se nosi, ne može da prati zvečku, nije dugo zainteresovana za igračku…To su i bebe koje su čvrste i krute, koje rano podižu glavu, prerano se okreću sa stomaka na leđa i obratno, hoće da sede, da hodaju, što najčešće nije primereno uzrastu i vrlo često  zavara roditelje jer misle da je dete napredno.

Marija: A kada se radi o starijoj deci koja su na primer prohodala, znamo da je uobičajeno da dete voli da istražuje, da bude aktivno… Mada se roditeljma dopada kada je dete mirno, kada ga nađu tamo gde ga i ostave, ali to nije tipično ponašanje za taj uzrast. Istraživanje prostora je prirodna potreba deteta u tom periodu, a ako dete ima problem, ono će na primer izbegavati da se kreće ili neće istaživati dodirom jer ne podnosi promene položaja tela ili ne podnosi različite teksture materijala i zbog te preosetljivosti ono sedi mirno, ne istražuje. A to je u stvari način na koji dete želi da zaštiti svoj nervni sistem. To je njegova prirodna odbrana. Kasnije su takva deca nesigurna, imaju nisko samopouzdanje, često su nespretna, isfrustrirana, loša im je manupulativna sposobnost, ponekad su impulsivna… Kasnije u školi se kao posledica javlja loša koncentracija, problem sa usmeravanjem pažnje, nerazumevanje odnosa i sl.  U nekim slučajevima se mogu javiti poremećaji u izvođenju voljnih motornih aktivnosti,  kao i poremećaji u čitanju, pisanju i računanju jer loša senzorna integracija remeti učenje i razvoj deteta što se reflektuje na svim poljima svakodnevnog funkcionisanja.

Takva deca nisu u ranom uzrastu naučila da se samoizregulišu, nego im je potreban spoljni stimulans, mama, tata, nagrada kupovinom… Svi problemi koji se javljaju kasnije u životu, imaju korene u prve tri godine života, kada ono intenzivno uči, jer je tada plastičnost mozga najveća i tada je on najbolji za „obradu“. Zato je mnogo važno šta detetovom mozgu „nudimo“ da obrađuje.

Snežana: Kasnije su to odrasli ljudi koji nisu spremni na promene u životu, ne ostvaruju dobre kontakte sa drugim osobama, često trpe i nasilje jer nisu u stanju da se suprotstave. Sa druge strane, to su i one osobe koje su stalno u nekom konfliktu, stalno im nešto smeta, ne mogu da se prilagode, ne mogu da sede dugo na stolici, da sačekaju zeleno svetlo na semaforu i sl…

Na koji način se ovde radi i kako takvi problemi mogu da se prevaziđu?

Marija: Kada roditelj primeti da sa detetovim ponašanjem nešto nije u redu i kada dođe kod nas, najpre se radi prvi pregled.  Tada se pravi video snimak, koji nam pokazuje kakvo je početno stanje, kako dete funkcioniše. Dete se sa roditeljima uvodi u sobu za senzornu integraciju i bez ikakve intervencije terapeuta ili roditelja se prepušta slobodnoj igri. Dok  je u toj sobi, dete je izloženo različitim stimulusima koji utiču na svih sedam čula u trajanju od  45 minuta. Nakon toga, radi se analiza snimka, i na osnovu toga kako se dete ponaša, , ukoliko se uvide problemi u senzornoj obradi, pravi se njegov senzorni profil i postavljaju ciljevi.  Zatim se daje predlog  programa tretmana u dogovoru sa roditeljima koji popunjavaju određene formulare a koji nam pomažu da što bolje upoznamo dete u svakodnevnim životnim aktivnostima. Ali, ovo nije čarobni štapić, ovo je proces koji traje. Potrebna je dobra saradnja terapeuta i sa roditeljima i sa detetom. Tretman u sobi za senzornu integraciju izgleda kao igra terapeuta koji prati dete, u kojoj ono uživa dok nesvesno uči svoj nervni sistem kako da adekvatno reaguje. Veoma je važno da dete bude motivisano da nešto radi i da ono što je naučilo kroz igru u kontrolisanoj sredini, tj. u sobi za senzornu integraciju, kasnije primeni i u svakodnevnom životu.

Snežana: Mi pre svega pomažemo roditeljima koji su često uplašeni i misle da nisu dovoljno sposobni da se brinu o svom detetu. A dete je jednostavno takvo, rođeno je sa takvim nervnim sistemom i ne ume da se samoizreguliše, već mu je potrebna pomoć. Roditelji tada treba da nauče kako da reaguju u određenim situacijama i na koji način mogu da pomognu detetu da prevaziđe svoju preosetljivost. Svi ti problemi u senzornoj integraciji se, ako se ne reaguje na vreme, na kraju pretvore u određeno često neadekvatno ponašanje i zato je potrebno da roditelji znaju kako da postupe. Naravno da to nije jednostavno, ali nije sramota potražiti stručnu pomoć.

Da li može da se radi i u grupi ili samo pojedinačno?

Snežana: Radi se pojedinačno, ali imamo i grupna savetovanja, radionice za roditelje, jer je važno da čuju jedni druge, da vide da se tako nešto ne dešava samo njima, da razmene iskustva ali i da uz našu pomoć uče kako sve to da prevaziđu.

Kada je dete uspelo da prevaziđe svoj problem?

Snežana: Posle određenog broja tretmana radimo kontrolni snimak u istom prostoru i onda se jasno vide promene. Dete, na primer, nešto što je potpuno izbegavalo u prostoriji, sada  nesmetano i svrsishodno koristi. Tada tretman može da bude trajno završen, a nekada se dešava da ga je potrebno, posle izvesnog vremena, ponoviti.

Ne mora da postoji neka određena dijagnoza ili da se radi isključivo o problemu senzorne obrade. Kod nas mogu da dođu i roditelji koji nemaju nikakvu sumnju ili dete nema nikakav problem. Mi možemo da uradimo procenu da li detetov razvoj teče u skladu sa očekivanim, jer nije dovoljno pogledati šta dete treba da radi u određenom uzrastu, već ga sagledati u celini kao jedinstveno biće.

…

U Senzorijumu se organizuju i edukacije za pedagoge senzorne integracije koja je namenjena stručnjacima različitih profila koji se bave decom, kao i roditeljima. Više o tome na telefon 011/2761318 i 0692672238.

Foto: RND

Izvor: Roditeljstvo Novog doba