Piše: Džuli Kol (Huffington Post)
1. Jeftinije je
Pre par godina, kada je počela ekonomska kriza, davala sam intervjue i pisala tekstove na temu „Da li bi recesija uticala na moju odluku da imam još dece“. Moj kratki odgovor bio je „Ne“. Ne dozvoljavam sitnicama poput zdravog razuma, kontrole rađanja i ekonomske katastrofe da me odvrate od rađanja dece.
Verujem da su deca većinom onoliko skupa koliko ih vi učinite. Naravno da postoji početno ulaganje sa prvim detetom, ali ako nastavite sa pravljejem dece, za iste pare dobijate još. Kada pogledam našu izanđalu kolevku, isflekana kolica, štrokavi krevetac i izguljenu komodu za prepovijanje, znam da su odradili svaku paru. O garderobi da i ne govorimo. Poslednje dvoje dece ni ne znaju kakav je osećaj imati na sebi novu odeću.
Jasno mi je da troškovi rastu kako se deca približavaju fakultetu, ali za to ostavljamo neku razumnu svotu sa strane. Uostalom, mojoj deci visoko obrazovanje neće biti servirano na poslužavniku. Letnji poslovi i studentski krediti postoje sa razlogom, i neće mi biti problem da gledam svoju decu kako zarađuju za svoje obrazovanje.
Da li možete sebi da „priuštite“ decu je relativna stvar. Ja ne mogu da priuštim sjajan automobil, ali mogu šestoro dece. Postoje ljudi sa sjajnim automobilima koji ne mogu da priušte još jedno dete. Svakom svoje.
2. Deca su vam fina
Ljudi često komentarišu kako su deca iz velikih porodica „fina“. Naravno, to je uopštavanje, ali imam par objašnjenja za ovo. Jedan od razloga što su dobra je što ih je teško razmaziti. Svakako da ima dobre dece i u malim porodicama, ali razmaziti dete u velikoj porodici je skoro nemoguće. Ja prosto ne mogu da kupim iste skupe i fensi igračke i uređaje svojoj deci. Većinu onog što imaju, dele. Ne mogu ni da ih služim. Kad bih svakom detetu servirala užinu kad poželi, radila bih to po ceo dan. Moj šestogodišnjak sebi pravi doručak praktično oduvek. Stariji nekad pomažu mlađima oko činije pahuljica ili čaše soka. Činjenica je da su prilično samostalni i predusretljivi, i da moraju biti takvi da bi imali užinu.
Izgleda da decu koja su samostalna, nisu materijalisti i znaju da dele, ljudi smatraju „finom“.
3. Svejedno nećete spavati
Priznajmo, kada su vam deca mala, ionako vam nedostaje sna, društvenog života, čak i vremena za jelo. Na poslu ste kao zombi i nigde ne idete bez kese sa pelenama. Svako putovanje sa noćenjem zahteva kombi nakrcan montažnim krevecima, kolicima, nosite dvanaest presvlaka za slučaj da se beba ubljucka. Već ste se totalno ufurali u roditeljski životni stil i par dece pride neće stvari učiniti višestruko težim. Prelazak sa jednog deteta na dvoje je težak deo. Ume da bude i čupavo, ali dobre strane uvek prevagnu nad lošim.
4. Imate ugrađen sistem za zabavljanje dece
„Dosadno mi je“ su reči koje ne čujem često. Možda zato što je to isto kao i da vape za kućnim poslovima, ili zato što moja deca znaju da će moj odgovor biti „Samo je dosadnim ljudima dosadno“. Moja deca imaju „instalirano“ društvo za igru i često ih satima ne vidim jer se zabavljaju u podrumu ili negde napolju. Nije potrebno da ih mama zabavlja. Volim aktivnosti sa decom, ali želim da sebi iskopam oči od same ideje igranja sa Barnikama ili Litls Pet Šop igračkama. Moje prijateljice, mame ćerki jedinica, kažu mi da igranje sa Barbikama gubi na svojim čarima kada pređete 35. godinu. Što se moje dece tiče, njihovi dani protiču u međusobnom zabavljanju.
5. To ih čini društvenim
Moje najstarije dete ima autizam. Ako imate dete koje je slabo u komunikaciji, društvenim veštinama i igrama sa zamišljanjem, uviđate vrednost dobijanja tri mlađe sestre pre pete godine. One su mu pričale i uključivale ga u igru kao da im je to profesija. Nije mogao da izbegne socijalizaciju – zajedničke obroke, kupanja, spavanje u zajedničkoj sobi. Da li imam veliku porodicu zbog njegovog autizma? Ne, ali puno braće i sestara je najbolje što sam mogla da učinim za njega. Moj sin trči za čoporom i očekivanja su mi porasla jer on mora da se prilagodi porodici kao i svi ostali.
6. Pogodite ko neće ići u starački dom!
Tako je. Tih šestoro ljudi moći će da me međusobno razmenjuju. Možda ću čak malo da lažiram inkontinenciju kako bih im naplatila onih 12 godina menjanja pelena. I trebalo bi da budu srećni – oni neće imati odjednom troje u pelenama, kao neki od nas.
BONUS RAZLOG: Mislim da njihova lica sve govore:
Preuzeto: Detinjarije
Komentari 0