Singl(ica)

Znate šta?

Prošle su godine od kako sam se razvela. U tom samotno-rehabilitacionom periodu, kao raspuštenica, singl(ica), počinjem život iznova i ostale bajke, izašla sam svega šest puta. Ili sedam. Ali, ko broji? Jednom sam ostala do posle ponoći. Znam, potpuno sam luda i neobuzdana. Armija ne može da zaustavi moje žurastične nagone. Nego, već oko deset počinjem da zevam. Oko pola jedanaest gledam na jedno oko.  Oko jedanaest svi đuskaju, a u meni samo đuska misao kako je moj krevet najlepši podijum na svetu. Za spavanje. I da mi je da samo stignem kući i legnem. Ko je ikada video vajdu od zabave? Od spavanja, bogme, jeste.

Šta?

Broj sastanaka pitate? Poslovnih mnogo. Personal-(nih(t)). Nije do mene, zbilja. Ja ih i ne tražim.

Ne traže ni oni mene, pa smo taman kvit.

Moje dete je zaljubljeno odavno. Kaže, to je divno. Oseća da joj srce skače. Kad vidi izabranika srca svog sva se nasmeši. Preporučuje da i ja probam tu zaljubljenost, jer je mnogo fino. Kaže, zaljubljenost ima ukus kao „funny bubble“, sladoled uz koji dobiješ sjajtastičnu tetovažu. Ako je tako, u tom slučaju bih preskočila, jer mi se od veštačkih ukusa skupljaju usta i puće na ružno.

Tetovažu, i to sjajtastičnu, ne bih odbila. Takođe, preporučuje da se ofarbam u plavo. Kaže, nije da nisam lepa, ali kad bi bila plava kao ona, onda bi bila najlepša. Sinak, tvoja mama je bila plava. Toliko plava da se i udala. I napravila kijamet. Bolje je kad je mama u svojoj prirodnoj nijansi. Razboritije je. I manje nas košta.

Uvek bi me dočekale iznenađenom priče o ženama koje su iz jednog braka uskočile u drugi. Čak ne i ni u zabavljanje, onog modernog tipa “dejtovanje”. Nego u brak. Kako? Odakle? Ne osuđujem, eto, samo pitam. Kud vam volje i snage i želje? Jeste li pile neki opijum? Jeste li posetile šamana na ćilimu? Igrale dodole za lov muževa? Mlatnule ga oklagijom po glavi?

Sva je prilika da istina leži u tome da su to neke hrabre i jake žene. Spremne da se prepuste životu. Spremne da zafrljače sve tuge pod potpetice, dobro ih izgaze, da se nikada ne povrate. Vole sebe, te se sebi i posvete. To nisu one šaka jada od žene kao, na primer, ja, kukavičkih gaća nabijenih do grla. Od mene samo lete peruške.

Dok su neki od nas, pri tom mislim na moju bivšu jedinku u obliku muža, rešili da se ozbiljno pozabave disciplinom zabavljanja, neki od nas su rešili da se istom disciplinom ne zanose. Uprkos tvrdnjama, moje uvažene, doktorke da to rešenje nije zdravo po mene. Smatram da, pošto već imam doktorku za glavu, nije zdravo niti bezbedno za druge da se upuštaju u zabavljanje sa mnom. Pogotovo ne zato što sam razvedena. Zna se da razvedene žene imaju večito spremne naoštrene kandže. I bore se kao nindže. I opasnije su od kuge. Sastrave te i ćao!

Kaže meni doktorka, mlada si treba da izlaziš. Pitam se kako, kad mi se u izlasku prispava? I koliko sati u vašem delu sveta traje dan? Ona se smeje. Kaže, šašava sam. I to je neka vrsta dijanoze, ne?

Nakon razvoda, bila sam ekvivalent kineskom ljigavcu kategorije „100 dinala“. Ima nešto tajno u mom mentalitetu i senzibilitetu i u meni kao „teti“ uopšte, da gravitiram ka kukavičluku, jadu, bacanju u očaj i ostalim egzibicijama koje za rezultat imaju ucveljenost. Shodno tome, sklona sam i bežanju u mišje rupe. Mimikrija, gde se ja stapam sa podom u plakanju i grcanju, mi uopšte nije strana. Šta više, tačno znam da zauzmem položaj koji mi najviše odgovara da otplačem turu na podu, a da se pri tom, ne čujem, ne ukočim se i ne izazivam pometnju među ukućanima. Praktično, to umeće sam dovela na nivo umetnosti. Još da uspem da se isplačem bez suza i time izbegnem posledičnu napuhanost lica. E, ali, ne plačem ja zato što žalim za izgubljenom ljubavlju. Ne, ja plačem od umora, od straha, koji se nalazi na drugoj strani ljubavi, a vezuje me za to da se vrlo često osećam nepodobnim roditeljom. Savest udari pod kolena, na ista me spusti i prenerazi.

I sad, pitam se, kako bih ja takva musava, donekle neuračunljiva, kengur-mama, u gaćama bubregarama i vunenim čarapama da ne nazebem, našla nekog?! Vrlo često ne znam gde udaram, a trebalo bi sa nekim da se sudaram? U kom selu to uspeva?! Ni u onom bogu iza tregera, da vam kažem. O bližim i da ne govorim.

Ambiciozna, mlada ja, nije očekivala takav upečatljiv razvoj životnog ciklusa. Isto tako, mlada ja, nije imala treće oko i nije shvatala odgovornost za svoje postupke. Kad se ovako izrazim, rizikujem da se poistovetim sa nekim koga krasi nivo inteligencije stadijuma “minus”. No, svojevremeno, u nekom čitalačkom zaletu, uhvatila sam se kao pijan plota za krilaticu „Odgovorna samo za svoju odgovornost“. Svuda sam je pisala kao životni moto, ne udubljujući se previše. Pritom posmatrajući sebe sa mangupskim smeškom, odajući si priznanje za mudrost. To se zove mlados’. Ona je jednaka neosnovanoj, nepotkrepljenoj mudrosti uz prilog pocepanih hlačica, kombinovanog šarenila i, navodno, kul frizure. Dok je realnost jednaka tome da si ti skalamerija u nastajanju.

Na agendi koju sam ambiciozno smišljala, nizale su se stavke, za koje sam mislila da će se same od sebe ostvariti. Ono što ja treba da uradim za njihovo nastajanje jeste da lepo postojim. Misli su mi skakutale kao na trampolini skrojenoj od maršmeloa i slatko se ispredale u: udaću se za čoveka svojih snova, imaću decu, više komada, super posao, odlične cigaret pantalone, koje će mi pasati kao da su krojene samo za mene. Imaću super oksfordice, povazdan dobru frizuru, utapaću se u „Chloé“ bure i mirisati dok ne podavim sve oko sebe. Imaću kućnu biblioteku i putovaću gde mi prst padne na karti. U taj mekani maršmelou sam zaboravila da uračunam troškove života i neplanirana skretanja s puta. Što bi se reklo, maršmelou od love do krova. Mislila sam, naći ću i ja neki krov, sa svom tom lovom ispod njega.

Eto, poznata sam po tim nekim impresivnim idejama da je u životu sve na zvezdice.

I posle razvoda koji me je ogulio do gole kože i skinuo mi i te, moje poznate i tako voljene, kukavičke gaće, tako da su mi peruške sve u usta ulazile, treba da se upoznajem i naposletku, kao i zaljubim. Da mi štuca srca. Treperi u stomaku.

Otvori se za nova poznanstva, kažu. Izađi, upoznaj ljude, kažu. Organizuj bolje svoje vreme da bi izašla, kažu. ’Oću, onomad. Sve je to dražesno u teoriji. U praksi te malo stigne svakodnevni umor i zasićenje svime. Ili je i to još jedan u nizu izgovora koje sebi serviram? A i Desanka lepo kaže “sreća je lepa samo dok se čeka”. Dok čekam, ja ću, kao singlica, da vrtim za jednu te istu pesmu, dok se ne zavolim u toj meri da budem sebi najsjajnija numera. Najsjajtističnija numera.

Počeci su divni, ne kažem da nisu. I upoznavanja su divna, ne kažem da nisu. Ali na filmu, eventualno seriji. Tamo gde mogu da ubrzam radnju. Preskočim pola. Još će posle neko da mi kaže da sam nestrpljiva! Nisam ja nestrpljiva, nemam ti ja vremena. Sad sam u najboljim godinama da se posvetim sebi. Jer sam se sasvim tupavo i nepravedno zapostavljala. Sve sam mislila da moram da učinim nekom drugom, da živim zarad nekog drugog. Hoće li mi na grobu pisati – ovde leži Jelena živela je tuđe živote najbolje što je umela?! Neće, ukoliko baš ne tražim tako, ali neću. Ako nekog mogu da razočaram, mogu sebe. Ostali će preživeti ukoliko im se ne prostrem.

Na mom mladalačkom spisku i dalje se migolje neke stavke kao, na primer, te cigaret pantalone, taj „Chloé“ koji mi je i dalje preskup parfimerijski izlet. Ali, imam dete, najvrednije, meni najlepše, najsjajnije, moju loknu tananu i plavu.