Smeštaj i prevoz
„Prva stvar na koju moramo obratiti pažnju, jeste da su to putovanja sa sva tri obroka, a ne kao na nekim letovanjima gde je samo noćenje sa doručkom, što je prvi dodatni trošak“, kaže Aleksandar Markov iz Foruma beogradskih gimnazija,
Druga stvar, dodaje, jeste da prema pravilnicima, autobus kojim se ide na ekskurziju ne sme biti stariji od pet godina – zbog čega je skuplji nego inače, jer je noviji.
Međutim, i Markov i Seničić navode da kod te stavke često postoje problemi.
„Većina prevoznika to ne može da ispuni… Nažalost, tako je, ljudi ne mogu tako često da obnavljaju vozne parkove“, navodi Seničić.
Sve to opet nije u saglasju sa važećim Zakonom o saobraćaju, gde svaki autobus koji prođe tehnički pregled ima pravo da obavlja delatnost, tvrdi on.
Seničić kaže i da roditelji „često insistiraju na hotelima od tri ili četiri zvezdice i dvokrevetnim sobama“, što naziva „nepotrebnim luksuzima koji povećavaju cenu“.
„Mi zato godinama već tražimo da se uradi kategorizacija objekata koji su prilagođeni za boravak dece.
„Dakle, da to budu objekti sa višekrevetnim sobama, ali da to bude čisto, uredno i sređeno… Pa ni u Švedskoj se ne ide na ekskurziju u hotel sa četiri zvezdice“.
Dnevnice i porez
Potom sledi pitanje dnevnica za nastavnike, lekara i sve druge koji vode decu na put.
Seničić kaže da su one „jedan od najvećih troškova“, kao i da dnevno iznose od 150 do 500 dinara po učeniku.
„Za sve njih se plaćaju porezi i doprinosi u minimalnom iznosu od 57 odsto“, kaže.
„Dakle, ako platite lekaru 5.000 dinara, onda na njega imate i još oko 4.000 dinara poreza, a ako profesoru isplatimo 20.000 dinara za sedam dana, onda moramo i još 17.000 poreza.“
Sve se to, kaže, prelama „na cenu putovanja, roditelje i decu“.
Zbog toga je, ističe, potrebna pomoć države.
„Veoma bi nam značilo kada bi država odredila kolike tačno treba da budu nadoknade, da one ne variraju, kao i kad bi potom ili oslobodila ili umanjila stopu poreza“, navodi Seničić.
„To bi momentalno umanjilo ukupnu cenu ekskurzija.“
Ministarstvo prosvete 2013. donelo je preporuku da naknade za vođenje dece treba da budu u visini dnevnica državnih službenika za službena putovanja – to je upravo oko tih 150 dinara, kaže Markov.
Međutim, ta preporuka nije bila obavezujuća i u praksi se uglavnom ne primenjuje, kažu sagovornici BBC-ja.
„Ako su dnevnice glavni razlog visokih cena ekskurzija, verujem da bi značajan deo mojih kolega bio spreman da ih odrekne, samo kako bismo pokazali da to nije tako“, kaže Markov.
Kako navodi, dnevnice nastavnika su „još i skromne za obaveze koje oni preuzimaju na ekskurzijama“.
„Zašto bi neko pristao da, odvojen od porodice, a bez nadoknade ili za dnevnicu koja je ne skromna, nego ponižavajuća, danonoćno pazi na 25 učenika.“
„Siguran sam da Ministarstvo prosvete nije do kraja insistiralo na toj meri, jer su znali da bi nastavnici masovno odbijali da vode decu na ekskurzije i da bi one zamrle.“
Roditelji se u međuvremenu na najrazličitije načine dovijaju kako bi deci omogućili da idu na ekskurziju.
Sve pod parolom „kako da ne ide, ako svi idu“.
Bilo je tu i humanih trenutaka, kada su se deca sama snalazila, skupljajući novac za one koji nemaju.
Đaci Desete gimnazije u Beogradu nudili su da raznose poštu, ručkove i kafe ili čuvaju decu i drže časove, dok su učenici iz Prokuplja prodavali zimnicu.
„Razumem roditelje i ja sam roditelj… I znam, cene deluju visoko, ali verujte – kad se sve stavi na papir, agencija tu najmanje zaradi“, ponavlja Seničić.
Markov tu navodi da deca „moraju biti svesna materijalnog stanja i mogućnosti roditelja“.
„Ne smeju im zamerati ukoliko nemaju mogućnost da im plate ekskurziju sve četiri godine“, navodi Markov.
„Umesto podizanja kredita samo zbog ekskurzije, bolji je razgovor sa detetom da ako bude išao tamo ne može na letovanje, da slavi rođendan ili nešto slično.“
Markov i Seničić, zbog rasta cena svih namirnica, očekuju i dodatni rast cena ekskurzija.
„Cena goriva je dovela do skoka svih ostalih usluga“, kaže Seničić.
Budućnost bez ekskurzija?
„Tačno ovako, ovde su preplivali stari Sloveni, u pravcu moje ruke“, kaže profesor na Kalemegdanskoj tvrđavi, pokazujući grupi ka Dunavu.
„A sada gledaj ovamo“, dodao je, nameštajući fotoaparat za jednu sliku grupe, nameštenu tačno tako da statua Pobednika bude u pozadini.
Međutim, u kadar je uleteo muškarac u braon mantilu – Ivo Andrić.
Slavni pisac je potom stao da se slika sa maturantima iz provincije, a koji ponekad laju i na zvezde.
„Ja sam pročitao od vas mnoge knjige… Recimo kao, na primer, ono“, rekao mu je profesor fizičkog – i zaćutao, pokazujući u pravcu kamere.
Iako se mnogi poput Filozofa u Lajanju na zvezde, filmu Zdravka Šotre, uz osmeh sećaju avantura sa ekskurzije, njih uskoro možda u tom obliku ne bude.
„Sve ih je manje, čak i nevezano za koronu“, kaže Markov.
Nastavnici i agencije, navodi, nalaze drugačije načine organizovanja putovanja.
„Budu kampovi preko leta, studijska putovanja koja nisu vezana za školu.“
Ipak, on ističe da je tokom takvih putovanja bilo „raznih iskustava, poput pokvarenih autobusa i poseti ulici crvenih fenjera“.
Reč je o slučaju iz 2018, kada su učenici beogradske osnovne škole posetili Amsterdam, pa i ulicu crvenih fenjera, poznatu po bordelima.
Tokom godina je bilo i brojnih problema, poput fizičkog sukoba, odlazaka funkcionera umesto đaka generacije, kao i slučajeva da su učenici ostali bez smeštaja.
A tokom 2021. dogodilo se i da se učenici i nastavnici sa ekskurzije vrate zaraženi korona virusom.
„Ekskurzija je ipak dalje najbezbedniji i najorganizovaniji načni da grupa učenika ode na putovanje“, kaže Markov.
Ipak, Ilić kaže da se njihov koncept u poslednje vreme menja.
„Razumem ja Ministarstvo, oni samo žele da sve prođe u redu, ali je sve teže obezbediti da na ekskurzije ide 60 odsto učenika iz odeljenja“, navodi ona.
Umesto toga, ističe, njena škola se zbog toga služi „projektima koji su danas jako aktuelni“.
„Preko Erazmusa su nam učenici 15 dana bili na praktičnoj nastavi u španskoj Malagi, gde su radili i učili kako funkcioniše hotel, a i četvoro nastavnika je imalo obuku“, navodi.
„Uskoro idemo opet, ovog puta u Sevilju“, dodaje.
Kako navodi, jedino ograničenje je što može da ide samo 15 učenika.
„Učestvujemo i u projektu Regionalne kancelarije mladih Zapadnog Balkana, pa su nam u martu na sedam dana bili učenici iz Sarajeva, a i naši uskoro treba da idu kod njih.“
Ilić ipak kaže da bi „jako želela“ da njeni učenici nastave da idu na ekskurzije.
„Verujte mi, željni su putovanja“.
O spisku i Divčibarama
Spisak Rajnovih je u međuvremenu stigao do sektora lekovi, gde glavno mesto zauzimaju tablete protiv mučnine.
„Hrana – slatkiši, cedevita, sendviči, čaj“, kaže Anina tetka, dodajući potom još jedan prilično bitan deo: „Koverta sa knjižicom, adresom i parama“.
Ana se za to vreme samo raduje putovanju, kojih zbog korone nije mnogo bilo proteklih godina.
„Jednom su išli na jednodnevni izlet do Obedske bare“, kaže njena mama Sanja.
Put na Divčibare je važan i zbog još jednog razloga – upoznavanja dece koja idu sa Anom u razred.
U školu je krenula malo pre početka pandemije, kada je njen razred zbog epidemioloških mera razdvojen na dva dela.
Tek su ih nedavno ponovo spojili.
„Ne poznaje toliko decu iz druge grupe“, kaže Sanja Rajn.
Volela bi, kaže, da njena ćerka ubuduće svake godine putuje sa razredom.
A volela bi i Ana.
Tetki će na Divčibarama, kaže, kupiti magnet.
Komentari 0