Foto: Cobalt
Napisala: Milena Kostić, autor bloga Mama iz magareće klupe
Zvuči vam čudno? Odrasla osoba, sa 30+ godina, udata, finansijski nezavisna, ima dvoje dete, a ovamo ne zna kako da nešto saopšti svojim roditeljima?
O, kako je samo razumem! Prošle godine u ovo vreme bila sam u njenim cipelama. Trudna treći put. Preplavljena srećom. I željom da taj osećaj podelim sa drugima.
E, pa, stvarnost je drugačija. Na vest da čekate (a nekad i samo da planirate!) treće dete, nema prave povratne euforije. Nema radovanja za vas. Neko vas gleda kao da ste ludi, a neko to i kaže. Toliko puta sam za ovih godinu dana čula rečenicu „Svaka vama čast, vi ste stvarno hrabri (čitaj: ludi), ja ti nikad ne bih mogao (mogla)”, da sam u razgovorima posle konstatacije da imam troje dece, sama počela da preduhitrim sagovornika i konstatujem „Da, jeste, hrabri smo i ludi.”.
Sve to je i gore ako su prvo dvoje dece istog pola (pogotovo ako su dve ćerke). (U mom slučaju je bilo i komentara „Imate oba pola, šta će vam treće?”.)
Nije dozvoljeno da rađaš toliko dece iz ljubavi. Pljušte komentari i pitanja o finansijama, socijalnim davanjima. Kao da je treće dete odluka koja se donosi samo iz tog aspekta.
Na ulici vas nepoznati zagledaju, analiziraju, pokušavaju da svrstaju gde socijalno pripadate. Vaš trudnički stomačić gubi na svojoj dražesnosti čim okolina uoči ono dvoje što vam se motaju oko nogu.
Drže vam se predavanja prepuna saveta „kako ćete sad”. Za koja ne bih imala protiv da su od ljudi koji imaju i sami troje i/ili više dece. Al’ po pravilu nemaju.
Treće dete nije odluka koju doneseš bacajući novčić. Treće dete je odluka da uvećaš svoj i svet svoje dece. Da dostigneš neku potrebnu ravnotežu u životu, da zaokružiš emotivno u sebi.
Bar je meni tako. To je bio mali, a vrlo potreban komadić da moj svet bude komplentan.
Ljudi sa troje (i više) dece JESU hrabri, a ne ludi. I zaslužuju mrvicu više poštovanja nego što je dobiju.
Čekajući treće dete susretala sam se sa sličnim komentarima. Šetajući bebu našla sam se u situaciji da me potpuno nepoznata žena u redu pita da li “ mi se omaklo pa sam kasno primetila?“ Mužu se činilo da preuveličavam.
A zatim je,par godina kasnije, sav ponosan sreo stare kolege i pohvalio se da čeka četvrto dete, a oni su ga pitali kada se razveo. Zašto bi čekao četvrto dete sa istom ženom neko ko ima i dečake i devojčicu….
Sada mi je simpatično. Ne osećam se kao Marsovac. Svako bira kako će i sa kim da živi.
Ja sam prvo od troje dece-devojcice i meni je od kad znam za sebe bilo normalno da imam troje dece.Imala sam srece da je moja okolina pozitivno reagovala na moju trecu bebu.Zelela sam da bude manja razlika, ali eto beba je tek pre godinu dana odlucila da dodje.Moji decaci koji su vec tinejdzeri, obozavaju svoju sestricu.Nasi roditelji,rodbina ma svi pozitivni ljudi koji cene prave vrednosti su srecni zajedno sa nama. A za one „Ma sta ce vam sad beba, mogli ste da uzivate“, stvarno nemam komentar.Ljudi su razliciti i svakoga srecnim cini nesto drugo.Za mene su moja deca najveca sreca .
Moji roditelji su pored nas dvije, dobili jednog dječaka kada su već imali poprilično godina. Ona je tada imala 38, tata blizu 50, ali je to tada, prije 20 godina bilo nepojmljivo za našu okolinu. Sestra i ja smo već bile odrasle, tinejdžerke.
Mama danas kaže da je bila iznenađena našom pozitivnom reakcijom, jer smo se mi istinski radovali još jednom članu, ali su se svi ostali čudili, od familije do komšiluka. Djeca kućnih prijatelja su priprijetili svojim roditeljima da im ne padne na pamet da njima prirede tako nešto.
I treće dijete, brat kojeg obožavam, je najpametnija odluka koju su moji roditelji donijeli!!!
Sjećam se da je samo jedna komšinica koja je davno umrla meni rekla: „Kuća vam se smije otkad imate brata“.
I zaista je tako!
Moja majka je rodila mene, trece dete, iako su joj svi govorili da me se ‘resi’ jer je vec imala devojcicu i decaka. Navodno je i otisla da uradi abortus ali se predomislila, slagala mog oca da je doktor rekao da je kasno za to. Kad sam i sama zatrudnela po treci put bila sam ushicena tim cudom jer od lecenog infertiliteta stigoh do 3.prirodne trudnoce, sa punih 40 god. Medjutim, reakcija okoline je bila bas kao u ovom textu, a najvise me je bolela skrivena osuda moje majke (i rodjene sestre) mada sam pokusavala da njenu recenicu: neka ti je Bog u pomoci dozivim samo kao brigu za mene, jer je i sama odgajila nas troje pa zna kako je tesko… Jeste, tesko je, ali ja sad ne mogu da zamislim zivot bez ovog bebana koji mi vuce siku i dok ovo kuckam, zovem ga beba gratis, bebancija uzivancija i raznim drugim smesnim imenima. Uzivam, ponajvise uzivam s njim. I zao mi je sto nemam vecu podrsku moje porodice, sto im citam u ocima i kad dodju da mi pomognu, sto je retko, eto sama si trazila, neka ti je tako. Zao mi je sto ih ovo blago ne veseli kao mene, ali neka, porasce i moja decica. Bice lakse, pa cemo videti sta kome ostaje…
Ovaj tekst je i moja prica u potpunosti, s’tim da sam ja otisla korak dalje i rodila i cetvrto dete (sada bebica ima 6 meseci). Moj otac apsolutno ne moze da podnese tu cinjenicu i necete verovati odnos nam je potpuno poljuljan. Neverovatno, ali covek ne moze da se pomiri sa tim da sam ja „luda zena“ resila da rodim jos jedno dete. I kod treceg je bilo napeto, a kod cetvrtog sam ga „dokusurila“ 🙂 Ali, situacija je takva da je tesko tesko je a da sam srecna SRECNA SAM ! Deca su Bozji blagoslov i jedina iskrena i bezuslovna ljubav <3
ti si jedna divna zena …………… sa toliko nesebicnim , ljudskim a zivotnim predubedjenjima ………. a tvoj otac je samo okrenut drugim stvarima – nije on sigurno los , ali ima druge prioritete ………. da si poslusala oca u potpunosti ti bi zapravo prestala da budes “ ti „