Najviše me izluđuje kada čujem: mama, šta si mi kupila?
ili
Mama, šta ćeš da mi kupiš?
Da li sva deca traže i očekuju poklone, ili sam samo ja moju ćerku navikla na to? Da li je moja bolećivost posledica privatne situacije, odnosno činjenice da je podižem sama?
Prvih nekoliko godina po njenom rođenju sam otvoreno preterivala. Kupovala sam joj sve što bih videla. Igračke, odeću, obuću… Bila je mala, jasno je da sam u tim kupovinama pre svega uživala ja, a ne ona.
Sad kad sam se malo prizemila, kad sam napokon shvatila da nema potrebe za toliko igračaka i toliko svega ostalog, ona je počela da traži.
Pokušala sam da joj objasnim, na vrlo jednostavnom primeru: ne mogu da kupim plišanu igračku jer moram da kupim hranu. Ako ne kupim hranu, za večeru ćemo morati da pojedemo… tvog plišanog zeku!
Izgledalo je da je shvatila – ali to ne znači da je prestala da traži.
Nedavno sam bila na službenom putu, za to vreme je ona bila kod oca. Čule smo se i gledale svakodnevno, živele moderne tehnologije!
Prvo što bi me pitala bilo je – mama, šta si mi kupila?
Bilo mi je krivo. Nije rekla, mama nedostaješ mi. Nije me pitala gde sam i šta radim. Nije pričala o sebi. Htela je da vidi šta sam joj kupila.
Naravno da sam spremila poklone. Pošto sam najzad naučila da ne preterujem, kupujem joj sitnice, ili korisne stvari.
I dalje me grize savest što trošim novac na gluposti, jer sitnice ne služe ničemu, a korisne stvari ona još uvek ne primećuje i ne razume, premala je da bi shvatila njihovu vrednost. Ali, pošto ne želim da je razočaram, uvek joj donesem nešto čemu će se obradovati.
Čula sam za jedno zanimljivo tumačenje tih neprestanih zahteva: tako što od vas stalno nešto traži, dete na taj način želi potvrdu vaše ljubavi prema njemu. Ima nečeg u tome.
Kad malo razmislim, čini mi se da su stalni dečiji zahtevi opšte mesto, bez obzira da li odrastaju u klasičnoj porodici, ili samo sa jednim roditeljem. Verujem da je svakom roditelju teško da održi disciplinu u kupovinama i da odoli molbama mališana, pogotovu kada su u pitanju sitnice.
Sve je prilično jednostavno kada vam dete traži lizalicu ili bombone. Za toliko ćete uvek imati novca. Ali šta ćemo kasnije, šta da radimo, kako da reagujemo kada odrastu, pa njihovi prohtevi postanu veći?
Šta ako nemamo novca? Jednostavno nemamo. A želimo da im pružimo sve, sve što vide, sve što požele.
Pa čak i ako dobro stojimo, treba li im priuštiti sve?
Moje dete je centar mog univerzuma. Ima dana kada bih joj dala svet.
Zato što sam je toliko dugo čekala, zato što mi je najveća nagrada sjaj u njenim očima kada dobije neku novu glupost.
A opet, krenem li tim putem, kada i kako ću uspeti da joj objasnim životne realnosti, imanje i nemanje, i sve što je čeka tamo negde, iza prve krivine.
Trudim se da razmišljam racionalno, da postupam ispravno.
Sve majke muče slične brige i dileme:
Kako decu usmeriti da postanu kvalitetni ljudi.
Kako ih naučiti da razliku dobro i loše (znamo li mi sami šta je dobro, a šta loše?)
Kako deci obezbediti dobro obrazovanje
Kako im omogućiti srećan život (a šta je sreća inače?)
Kako napraviti ravnotežu između ambicija i mogućnosti
Kako ih naučiti racionalnom ponašanju?
Šta ako od njih očekujemo previše?
Pre neki dan sam svratila kod prijateljice, samohrane majke dva odrasla deteta. Ćerka je student, fakultetska diploma je nije zadovoljila pa je upisala master studije. Koje joj je majka platila tako što se nategla i nekim čudom obezbedila novac – jer obrazovanje je najvažnije, po cenu da se zadužite i podignete kredit.
U stanu sam joj zatekla sina, takođe studenta. Na podu dnevne sobe je bio spreman kofer, mladić se spremao u Grču sa društvom. Simpatičan momak, dobar student, svakog meseca zaljubljen u drugu devojku. Sve je to bilo sasvim normalno i regularno.
Jedino što nije bilo dobro, bila je činjenica da njegova majka apsolutno nije bila u mogućnosti da plati njegov odlazak na letovanje. Nije imala ni tih 150 evra koliko mi je rekao da aranžman košta, niti dodatni novac koji će mu svakako biti potreban.
Gledam ja nju, a ona okreće glavu.
U mojim očima čita neizgovoreno pitanje. Pred njenim sinom ne komentarišem, a ne znam ni šta bih joj rekla.
Pogledam njega, mlad, simpatičan, život je pred njim. Vidim njegov naivan, još uvek detinji pogled pun radosti. Ide u Grčku sa društvom. Klackaće se nekim kilavim autobusom čitavu noć i dobar deo dana. Biće smešten u staroj sobi sa još tri drugara. Hraniće se nekako. Ali sve to nema veze, on ide na more.
Nisam je ništa pitala. Ni tada, ni kasnije dok smo ispijale kapućino u obližnjem kafiću.
Razmišljala sam o novcu, realnosti, podizanju dece. Kako ću se ja postaviti kasnije, kada budem morala da svoje dete učim racionalnom ponašanju.
Predamnom je težak zadatak da joj objasnim šta mogu, a šta jednostavno ne mogu da joj priuštim ili omogućim.
Jednog dana će shvatiti da joj majka nije svemoćna, ali do tada, želim da što duže zadrži svoj naivan pogled i sjaj u očima koji je tako divno krasi.
Komentari 0