Foto Pixsels
Veliki švajcarski psiholog Žan Pjaže imao je izraz “američko pitanje”. Naime, držeći predavanja o razvoju dečijeg uma širom sveta, primetio je da kada poseti SAD, neko iz publike uvek postavi pitanje, “Ali profesore Pjaže, kako da ubrzamo taj razvoj?”
Danas nisu samo Amerikanci nestrpljivi i ubeđeni da je, kada je razvoj mozga i kognicije u pitanju – što brže – to bolje. Širom sveta, roditelji pripadnici srednje klase koji puno ulažu u svoju decu i prate svaki razvojni stepen, smatraju da dečiji razvoj treba maksimalno ubrzati. I roditelji i kreatori obrazovnih politika vrše pritisak da obdaništa budu više poput škola.
Međutim, talas novih istraživanja pokazuje da je ovo suviše uprošćena vizija. Sporije, duže i bezbrižnije detinjstvo je izgleda najbolji način da se pripremite za odrastanje. Da, razvijanje životnih veština je važno, ali dugo detinjstvo je kamen temeljac uspešnog života.
Serija studija iz 1998. godine Kaiser Permanente Medicinske grupe ispitivala je dugotrajne efekte traumatičnih iskustava u detinjstvu kod dece koja odrastaju u Kaliforniji – fizičkog i emocionalnog zanemarivanja, siromaštva, razvoda, nasilja, zavisnosti ili mentalnih bolesti u porodici. Nakon ovih prvobitnih studija, još stotine sličnih su sprovedene širom sveta.
Ispostavilo se da su ovakva iskustva zabrinjavajuće česta – skoro 60% dece u SAD je doživelo bar jedno, a svako deseto dete četiri ili više. Deca iz siromašnijih porodica su u najvećem riziku, ali su sva deca u opasnosti da ih dožive.
Ova rana teška iskustva mogu imati veliki uticaj na kasniji život – češće vode anskioznosti, depresiji i bolestima zavisnosti, a povećavaju i rizik od bolesti srca i raka. Ali, kako činjenica da ste prisustvovali pucnjavi sa pet godina može da vam poveća šansu da sa 50 dobijete rak? Kako ova iskustva utiču na razvoj?
Začuđujuće, ali stresni događaji ubrzavaju fizički razvoj. Brojne studije pokazuju da deca koja žive stresno ranije ulaze u pubertet. Nedavno je objavljena studija da takvoj deci čak i stalni zubi izbijaju ranije.
A organ čiji razvoj je najvažniji je mozak. Ono što je nova studija objavljena u Nature Neuroscience Reviews pokazala, je da siromaštvo, stres i traumatična iskustva čine da dečiji mozak suviše rano sazreva.
Mozak svoj razvoj započinje kao mnogo plastičniji organ, otvoreniji za iskustva i bolji u učenju. Kako rastemo, mozgovi nam postaju efikasniji ali manje fleksibilni, bolji u iskorišćavanju nego u istraživanju, delotvorniji ali manje spremni za nove stvari.
Autorka ove studije, dr Elison Meki (Allyson Mackey) sa Pensilvanijskog univerziteta, proučavala je dva različita vida razvoja mozga. Jedan se odnosi na fizičke karakteristike, poput debljine korteksa i gustine neurona. Drugi se odnosi na način na koji su oblasti u mozgu međusobno povezane. U oba slulčaja, postoji stalan i komplikovan etapni redosled razvoja. U ranom uzrastu mozak postaje deblji, a onda se u adolescenciji “istanji”. Naučnici su utvrdili da se etape razvoja smenjuju mnogo brže kod dece iz siromašnijih porodica i dece koja su izložena stresnim iskustvima.
U istoj studiji prikazani su i rezultati eksperimenata nad životinjama koji su imali suprotan efekat. Mladunci koji su odrastali u stimulativnim i raznovrsnim okruženjima, sa puno različitih predmeta i drugih životinja za igru, imali su odloženi i produženi obrazac razvoja mozga, i duže su zadržali njegovu plastičnost. Dr Meki i njene kolege smatraju da, dok loša iskustva imaju loš, ubrzavajući efekat, raznovrsna i neobična dobra iskustva održavaju mozak otvorenim za učenje.
I za ljude dobra rana iskustva imaju dugoročne efekte, možda zato što deci pomažu da zadrže osećaj da su pred njima razne mogućnosti. Deca koja idu u vrhunska obdaništa nemaju bolje rezultate na školskim testovima u odnosu na decu koja ne idu. Ovo je navelo kreatore obrazovnih politika da misle da dobrobiti obdaništa blede kako deca odrastaju. Međutim, postoje “uspavani” efekti koji se pokazuju mnogo kasnije, što znači da obdanište ipak utiče na bolju zaradu i zdravlje kasnije u životu i pomaže deci da budu uspešni odrasli ljudi. Moguće da im pruža prilagodljivost koja je neophodna u snalaženju sa neočekivanim izazovima – jednako kao i učenje akademskih veština.
Zašto bi stres i trauma izazivali brže odrastanje, a bogato, razovrsno i bezbrižno okruženje uticali na to da odrastamo sporije? Jedna od uticajnih novih ideja je da je za veliki, pametni mozak najpametnijih sisara i ptica, poput šimpanzi i vrana, potrebno dovoljno vremena za razvoj, pa zbog toga ove vrste imaju posebno drugo detinjstvo, a odrasli ulažu puno truda u brigu o mladima. Mi ljudi smo posebno pametni, i imamo naročito dugačko detinjstvo i puno uložene brige u potomstvo.
“Živi brzo, umri mlad” životni stil ima više evolucionog smisla kada su resursi slabi a život je težak. Obimno učenje vam u tom slučaju neće mnogo pomoći, pa je bolje da se brzo opremite nekim delotvornim tehnikama opstanka. U bogatom, negujućem, raznovrsnom svetu, sa druge strane, postoji mnogo toga da se nauči i mogućnosti za učenje, pa je bolje zadržati otvoren um i fleksibilan mozak. Rana loša iskustva možda su pokazatelj da će život biti težak i kratak, dok bezbrižno okruženje obdaništa daje informaciju da je pred detetom mnoštvo mogućnosti.
Sve ovo bi trebalo da oslobodi roditelje iz srednje klase brige o “američkom pitanju”. Najvažniji deo brige o vašoj deci je na neki način i najlakši. Pružiti im ljubav i mogućnost da uče i istražuju je mnogo važnije nego napraviti im raspored učenja. Duže, sporije detinjstvo je izgleda bolje, makar ukoliko očekujete da će i okruženje kad odrastu takođe biti bogato i raznovrsno.
Na žalost, kao što istraživanja o traumatičnim iskustvima pokazuju, previše dece i odraslih nemaju potrebne resurse za takvo detinjstvo. Sva nova istraživanja pokazuju istu stvar – bilo da se radi o finansijskoj pomoći roditeljima, porodiljskom odsustvu ili kvalitetnom predškolskom obrazovanju, pružanje podrške deci je najbolji način da se omogući novim generacijama da jednog dana budu uspešni odrasli. Ne zato što čine da se deca razvijaju brže, već zato što im omogućavaju da duže ostanu deca.
Elison Gopnik je profesorka psihologije na Berkli univerzitetu u Kaliforniji
Izvor: Detinjarije.com
Komentari 0