Šta je normalna porodica?

Savremena porodica sve češće dovodi u pitanje „klasične“ definicije porodice zbog rastućeg broja „alternativnih“ zajednica koje funkcionišu kao porodica. Porast broja vanbračnih veza, razvoda koji dovode do formiranja jednoroditeljskih porodica, povećanja broja „drugih porodica“ u kojima partneri podižu svoju i zajedničku decu,  pa sve do mogućnosti stvaranja homoseksualnih bračnih veza, umnogome je relativizirao tradicionalno shvatanje porodice i srušio mit o patrijarhalnoj, višegeneracijskoj i intaktnoj nuklearnoj porodici, pa i odgovor na pitanje  šta je normalna porodica nije jednostavan.

Definisati normalnost je zadatak koji se uvek završava delimičnim rešenjem.Termin „normalno“ nema isto značenje za laika, statističara, kliničara ili samu porodicu. U praksi često koristimo termine „zdravo“, „normalno“, „funkcionalno“ mada ponekad nismo dovoljno jasni šta pod tim konceptima podrazumevamo.

Šta se obično podrazumeva pod „normalnim“?

• Normalnost kao zdravlje

Ovaj koncept vodi poreklo iz medicinsko-psihološkog modela, a bazira se na odsustvu bolesti. Međutim, zdravo porodično funkcionisanje je više od odsustva simptoma ili problema, a i prisustvo simptoma u porodici ne znači da porodica nije zdrava. Nema porodice bez simptoma, a simptom ne mora da bude patološki. Odsustvo simptoma ne mora da znači zdravlje (npr. distanciran par, koji živi odvojeno, nema razloga da razvije simptomatsko ponašanje). Znači, nema proste korelacije između porodičnog funkcionisanja i zdravlja individue. Jedan vrhunski porodični terapeut smatra da normalnost ne znači odsustvo simptoma, već  optimalno funkcionisanje porodice.

Ponekada se traženje stručne pomoći koristi kao kriterijum zdravlja odnosno bolesti. Međutim, iz prakse znamo da mnoge „problematične“ porodice rešavaju probleme na druge načine, a da obraćanje za pomoć  može da bude kriterijum zdravlja.

• Normalnost kao prosečnost

Po ovom shvatanju, normalne porodice su one koje ne odudaraju do drugih, odnosno ukoliko su tipične i uklapaju se u ono sto je očekivano. U ovakvom shvatanju normalnosti, „zamku“ može predstavljati činjenica da ono što je često i uobičajeno za jednu sub/kulturu, ne mora biti i normalno (npr.pijenje i nasilje). Porodica na manifestnom nivou može da funkcinoše po uzorima, ali da unutar nje same postoji nesto što remeti  njene članove (npr. kod suicidalnih porodica forma može biti zadovoljena).

• Normalno kao optimalno 

Ovim pristupom se doseže  nivo idealnog, tako da normalnost po ovom kriterijumu predstavljati  nešto nedostižno. Opimalna porodica obezbeđuje rast, razvoj i osećanje blagostanja.

• Normalnost kao proces

S ovog aspekta, normalnost se procenjuje kroz razvojne procese i faze  u kojoj se nalaze njeni članovi. Poremećaj u porodici se sagledava u kontekstu, i to u odnosu na unutrašnje (npr. bolest clana porodice) i na spoljne stresore (gubitak posla, finansijski problemi itd.).

 Šta znači termin  „funkcionalna porodica“?

Termin funkcionalno predstavlja oznaku da li porodični obrasci „upotrebljivi“ i da li ispunjavaju svoju svrhu.  Procena da li je nesto funkcionalno ili ne, zavisi od ciljeva koje je konkretna porodica sama sebi postavila.

Termin disfunkcionalno označava da porodica nije u stanju da ispuni sopstvene zadatke i da ne poseduje kapacitete za pronalaženje načina i kreativnih rešenja za probleme i konflikte.

Funkcionalna porodica ima kapaciteta da se prilagodi promenama, potrebama razvoja i da odgovori zahtevima spoljne sredine. Porodični terapeuti smatraju da je za efikasno porodično funkcionisanje neophodno prisustvo autoriteta i moći da bi porodica ispunila osnovne zadatke. Adekvatna bliskost među članovima je neophodna, ali ukoliko je bliskost preterana ili ukoliko je udaljenost prevelika, disfuncionalnost postaje izvesna.

Obeležja funkcionalnih porodica:

• generacije su jasno dovojene, a članovi jasno funcionišu u svojim ulogama
• postoji jasna hijerarhija, naročito u sitacijama odlučivanja
• postoji roditeljski „savez“, ali se odluke dece razmatraju
• raspodela moći u porodici je fleksibilna
• komunikacija je jasna i otvorena
• postoji otvoren stav prema ljudima
• postoje spontana druženja, radost, humor
• postoji inicijativa
• uvažava se individualnost, odvajanje, autonomija, privatnost, različitost

Obeležja disfunkcionalnih porodica:

• postoji borba za dominaciju između partera, uz često uključivanje dece
• međugeneracijske razlike su nejasne
• ne mogu da prevaziđu prepreke, „zaglavljuju se“ kruto se držeći obrazaca ponašanja koji ne doprinose rastu i razvoju

Sa stanovista komunikacije disfunkcionalne porodice nisu u stanju da:

• vide kako ih drugi vide
• vide kako sebe sami vide
• opisu jedni drugima šta osećaju
• ne mogu da se oslobode prošlosti niti prilagode sadašnjosti
• ne mogu da budu direktni, da kritikuju u prvom licu
• ne mogu da provere, pitaju, prošire „kontekst“ komunikacije

Danas postoji tendencija da se normalnost vidi u terminima funkcionalnosti. Izbegava se reč „bolest“, već  se govori o disfuncionalnim obrascima ponašanja, što uključuje  sve članove porodice izjednačavajći njihovu odgovornost.