Šta kad dete plače? – 10 stvari koje treba da kažete umesto „Prestani da plačeš“

Često se dešava da roditelji, u tim situacijama, kažu „Prestani da plačeš, samo prestani!”. A verovatno da su i sami, bezbroj puta, od svojih roditelja čuli rečenice kao što su: „Ne blesavi se”, „Tišina, svi gledaju u tebe.”, „Prekini da praviš buku.” ili „Prestani da plačeš ili ćeš dobiti svoje/ja ću ti pokazati zašto plačeš!“ Imajte na umu da ovo NIKADA nije pravi odgovor jer tako samo zanemarujete i umanjujete osećanja vašeg deteta.

Važno je da znate da svaki put kada to uradite, vi u stvari otežavate komunikaciju. Svakako će biti teško da smirite dete i bolje je da mu pružite, a ne da uskraćujete, podršku koja mu je potrebna od vas. Ako ne čujete poruku koju vam dete šalje, ono će poruku izražavati sve glasnije, dok god je ne shvatite. Dete traži empatiju i razumevanje. I trudiće se da je dobije do iznemoglosti.

Plakanje je sasvim u redu. Detetu je potrebno da ispolji svoja osećanja i roditelji ne treba to da sprečavaju. Kada govorite detetu „prestani da plačeš” šaljete mu poruku da njegova osećanja nisu važna, da su beznačajna, dosadna i glupa. Naučite dete kako da reguliše svoje emocije, pokažite mu da može da vam veruje i da treba da vam priča o osećanjima i problemima.

Plakanje uvek prikladno. Čak i javnosti. Čime god da je vaše dete uznemireno, važno je. Možda vama to deluje trivijalno ali deca ne gledaju na stvari kao odrasli. Većina roditelja zabranjuje detetu da izražava svoja osećanja u javnosti jer smatra da je to sramota zbog drugih ljudi. Ne treba da učite dete da utišava svoja osećanja zbog drugih. Podrazumeva se da će morati da nauči društvena pravila. Jednog dana će znati kako da se nosi sa svojim osećanjima i kako da ih izražava, u skladu sa pravilima odraslih ljudi. Empatija i razumevanje su tu da podrže emocionalni razvoj a ne utišavanje.

10 stvari koje možete da kažete umesto “prestani da plačeš”

U većini slučajeva kada se nađete u situaciji da baš želite da kažete detetu „ne plači” teško je setiti se šta reći umesto toga. Tada obično osećate da treba nešto da uradite ali ne znate šta tačno. Za dete, zahtev da ućutka svoja osećanja može biti jako frustrirajući. Navikavajući ga da svoja osećanja gura u stranu stvorićete okidač koji će biti opasan u trenutku kada ono oseća bes, ljutnju, razočaranje ili druge negativne emocije koje se jave kod deteta.

Važno je da uvek postoji način kojim ćete i sebi i detetu olakšati ispoljavanje emocija. Zato, evo šta možete da kažete kada dete plače:

„U redu je da budeš tužan/a.”

„Znam da je ovo baš teško za tebe.”

„Ja sam uz tebe.”

„Pričaj mi…”

„Čujem te.”

„To je stvarno bilo tužno/mučno/razočaravajuće/uznemirujuće.”

„Ja ću ti pomoći.”

„Slušam te.”

„Razumem da ti treba prostor. Želim da budem ovde za tebe. Biću u blizini kako bi ti bila dostupna kada poželiš da budeš sa mnom.”

„To što ti se dešava nije fer.”

Ali, nekada i reči mogu da budu suvišne. Ponekad ne treba ništa da kažete već je dovoljno samo vaše prisustvo i to je to.

Šta da nikako ne radite kada vaše dete plače:

Da ometate

Kada detetu želite da odvratite pažnju od njegovih osećanja vi mu onemogućujete da uči veštine regulisanja emocija koje će mu trebati u budućnosti. Takođe, šaljete mu poruku da su njegova osećanja beznačajna ili da vi sa tim ne možete da se nosite.

Deca moraju da osete upravo suprotno, da vi možete da se nosite sa njihovim emocijama kako bi se ona osećala sigurno i sposobno za prihvatanje tih emocija.

Da kažnjavajte dete

Kazne i nagrade nisu deo roditeljstva kakvo se poštuje. Nikada ne kažnjavajte, ne pretite, ne sramotite, ne krivite ili ne osuđujete dete zbog njegovih osećanja.

Ne upotrebljavajte “ali”

Kada izražavate empatiju prema vašem detetu ne treba da postoji „ali”. Na primer, ako kažete „tužan/a si jer stvarno želiš još jedno parče torte, ali ne možeš sada da dobiješ”. Reč “ali” tada negira sve ono pre toga i stvarno vam nije potrebna, dovoljna je samo empatija.

Da postavljate previše pitanja

Kada je dete okupirano osećanjima nikako neće biti u mogućnosti da odgovori na sva vaša pitanja. Prvo pokažite empatiju pa kasnije postavljajte pitanja.

Da ga ućutkujte

Ne govorite „sve je ok“, „dobro si” ili „ššššš…” jer, ako dete plače, nije sve ok. Dete se jednostavno ne oseća dobro i, ako na taj način pokušavate da ga umirite, ono može shvatiti da minimalizujete njegova osećanja. Bolja opcija je reći „sasvim je u redu plakati”.

Empatija nije tehnika za prekid plača. To ne treba ni da bude cilj. Cilj je da pomognete detetu da se oseća dobro, shvaćeno, vredno i podržano. Za to će možda biti potrebno vreme, posebno ako su njegova osećanja bila odbačena u prošlosti. Ne pokušavajte sa empatijom 5 minuta i onda je odbacite kao nešto što ne radi, jer dete i dalje plače. Empatija ne služi za kontrolu već da se približite detetu i podržite ga.

Sledeći put kada vaše dete ima problema sa lošim osećanjima obratite mu se sa empatijom i razumevanjem. Jer dete to zaslužuje. Osećanja nisu nešto što se izbegava već prilika da se povežete.