Zbog nedovoljno kvalitetnih razgovora, odnosi unutar porodica gube spontanost, postaju formalizovani, a manjak fizičke bliskosti uslovljava i manjak emocionalne razmene, upozoravaju stručnjaci. Zato deca često imaju utisak da ih roditelji ne vole.
– Roditelji često postavljaju stereotipna pitanja kada deca dođu iz škole: „Šta je bilo u školi? Da li je pala neka petica?“ Deca često smatraju da je njihovim roditeljima važna samo škola, zato što ih mama i tata retko pitaju kako se osećaju, šta se dogodilo na putu od škole do kuće. To je zamka koju svaki roditelj mora da prepozna. Važnije je da odnegujemo zdravu ličnost, nego šta će ona postići od obrazovanja. Miran i strpljiv čovek može da stvara i da uživa, a nemiran se bavi svojim nemirima, kroz alkohol, drogu ili promiskuitetno ponašanje. Nemiran čovek ne može da bude ni dobar vaspitač, ni dobar radnik ili učitelj. A civilizacija upravo sve čini da nas stalno drži u stanju uznemirenosti, uzbuđenosti. Deca koja odrastaju u takvim iluzijama, pokleknu kada se nađu u realnom životu, a tada izgubimo i mogućnost da razgovaramo sa njima, kako bismo im pomogli ne samo da shvate i prihvate, već i da naprave promenu u ponašanju – smatra Panović.
Za koga čuvamo ljubav?
On dodaje da prisustvo kompjutera, televizora i mobilnih telefona u spavaćim sobama predstavlja ne samo velike gutače vremena, nego i velike ometače razvoja dece. Jer, oni donose radoznalost sa jedne strane, a sa druge nepredvidivost softverskih kreacija pojedinca čini nemoćnim da upravlja svojim vremenom:
– Veliki broj dece ne rasprema svoju sobu, ne namešta krevet, razbacane su im stvari. Nemaju vremena, niti strpljenja, ne zna se kada odlaze na spavanje, kada ustaju, doručkuju, kada uče. Zbog toga se roditelji dodatno iscrpljuju motivšući ih često na pogrešan način, kroz viku, galamu, pritisak i ucenu. Razumljivo, kao rezultat toga dobijamo bes, inat ili ucenu sa dečje strane. Zato je važno u kući imati mesto koje bismo mogli nazvati moderno ognjište. Razgvarajmo, da bismo mogli da razrešimo sukobe, dileme, nesporazume ili neslaganja, jer oni su razumljivi deo odrastanja. Svako, nažalost, u svojoj sobi četuje, surfuje, porukuje, a život prolazi pored nas. Čovek je nekada organizovao svoje vreme na osnovu planiranja nekih krupnih događaja, a danas ćete često čuti tužan komentar kako vreme ubrzava i da se ljudi ne raduju više ničemu. Nije se vreme ubrzalo, nego smo mi u svoje umove nekritički pustili sve, zbog čega ne možemo da napravimo kritičku distancu. Čak je sveti Sava, u jednoj svojoj molitvi Bogu umeo da zavapi: „Gospode, nauči srce moje da ne luduje za šarenim obmanama ljudi i stvari.“ To je bilo u 13. veku, a zamislite koliko je danas povećano to šarenilo, broj iskušenja. Nisam, verujte, do danas našao nijednu damu koja nema višak garderobe, ni muškarca koji nema višak sportske opreme, ribolovačkog pribora, alata ili nečeg drugog. Šta se to desilo sa ljudima da postaju robovi stvari, plastike, kineskih nekvalitetnih igračaka i svega ostalog? Zašto je čovek uplašen, zašto ne ume da rasporedi svoje vreme? To su duboke filozofske i psihološke teme, a dok ne odgonetnemo sve te odgovore, moramo da razumemo decu koja postaju žrtve bombardovanjem informacija spolja. Remeti im se spontanost mašte, a nju zamenjuje dirigovani svet virtuelnog, koji deca često umeju da pomešaju sa realnim. To je forsirani svet neprirodnog i ružnog koji mi nismo prepoznali. Taj naopaki svet njih čini uznemirenim. Moramo da se bavimo svojom decom, kako bi ona razumela realnost u kojoj odrastaju – poruka je Panovića.
Njegov je stav da roditelji, kupovinom skupih, prestižnih mobilnih telefona svojoj deci, doprinose da se njihova deca identifikuju sa nerealnim svetom koji počinju, ne samo da oponašaju, nego i da veruju u njega. Mediji takođe kontinuirano nude sliku nerealnog života, sa forsiranjem zabave, lakog života, iluzije beskrajnih sloboda i stalnog zadovoljstva.
– Naša deca se podstiču da izlaze kasno noću. Postoji nova nauka, hronobiologija, koja se bavi ritmovima, jer nije svejedno kada jedemo ili spavamo. Ni televizijski program ne poštuje postepenost razvoja dece, već ih gura u svet odraslih. Pubertet počinje već sa 8-9 godina, više je komplikovanih ljubavnih veza, neželjenih trudnoća. Odatle, bez razvijene bliskosti i topline, samo korak su do promiskuiteta, preljube, razvoda, incesta, nasilja, sadizma. Sve to televizije nude, a deca usvajaju. Mediji katapultiraju decu u vizuelni prostor odraslih, stvarajući često ciničnu, od svega umornu, bezvoljnu i senzualno izopačenu decu, kojoj su oduzeti mladalački snovi i čežnja. Ko će decu da zaštiti ako ne mi? – pita Panović.
Psiholozi današnjice beleže novu vrstu zavisnosti, ona koju moderan čovek ispoljava zbog zabrinutosti. Zavisnost od zabrinutosti neguju mnogi ljudi, ispoljavajući je kroz misao: „Šta ako?“ Uplašen čovek sebe projektuje u lošu budućnost, iako svako od nas živi samo u sadašnjem vremenu. Vreme je da, i odrasli, i deca budu okrenuti ka razmišljanju o lepom, ka negovanju direktnih razgovora sa jasnim porukama slobodnog izražavanja osećanja, ali i doslednosti u ponašanju roditelja. Vredi zapamtiti da deca oponašaju naše ponašanje, a ne naše reči. Ako sanjate o ljubavi prema celom svetu, a ne podnosite ni najbliže, zapitajte se – za koga onda čuvamo ljubav?
Marina Miljković Dabić, portal Krug
Komentari 0