Foto: Pixabay
Deca se rađaju kao bića koja su potpuno nesposobna za samostalan život. Zbog toga je prirodno da deca zavise od odraslih osoba koje o njima brinu – prvenstveno od svojih majki. Trudna žena nosi dete devet meseci u svom trbuhu i navikava se na činjenicu da je dete deo njenog organizma. Kada se porodi, ona zadržava stav da je dete deo nje, ali ne deo njenog tela, već da je deo njene ličnosti. Već nekoliko nedelja nakon rođenja deteta, majka je snažno emocionalno povezana sa detetom. Drugo ime za ovu emocionalnu povezanost je ljubav. Smisao ljubavi je da omogući veoma čvrstu vezu koja će garantovati da će neka odrasla osoba nesebično brinuti o detetu u budućem periodu dok ono odrasta. Krajnji cilj roditelja je da dete pripremi za samostalan život u ljudskom društvu. To znači da je dete, sve do postizanja samostalnosti koja bi trebalo da se poklapa sa punoletstvom, u zavisnoj poziciji u odnosu na roditelje ili druge odrasle koji brinu o njemu.
Psihološka simbioza
Kao što se majka vezuje za dete, tako se polako i dete vezuje za majku. Već oko šestog meseca života, većina dece je čvrsto vezana za svoju majku. To znamo po tome što se tada, u slučaju da je majka duže odsutna, pojavljuje osećanje tuge. A da bi dete bilo sposobno da tuguje za majkom, ono mora znati ko mu je majka, znati da je nema, znati da zavisi od nje i želeti da mu se vrati.
Obostranu vezanost majke za dete i deteta za majku stručno zovemo psihološka simbioza. Kažemo da je simbioza kada dve osobe, majka i dete, funkcionišu kao jedan sistem, kao jedna ličnost.
Separacioni strah
Kada se uspostavi simbioza između majke i deteta, pojavljuje se strah da bi ona mogla da bude narušena ili prekinuta – da majka i dete mogu da budu razdvojeni. Kako je reč o razdvajanju ili separaciji, govorimo o strahu od razdvajanja ili separacionom strahu. Ovaj stah postoji kod oboje, i kod majke i kod deteta. Posebno je izražen u periodu prve ili primarne simbioze koja traje prve tri-četiri godine detetovog života, ali postoji i u kasnijim fazama razvoja. U prve tri-četiri godine dete je veoma malo i u značajnoj meri bespomoćno, tako da intuitivno zna da je svet izvan „sigurne zone“ koju čini prostor oko njegove mame (tate ili drugog odraslog od poverenja) na neki način opasan, tako da u slučaju udaljavanja od mame reaguje strahom.
Korak u samostalnost
Strah od razdvajanja pokazuju i majka i dete. Majčin strah je u tome da bi dete moglo da se izgubi, da mu se nešto desi, da ga neko ukrade ili kidnapuje, da bi ona mogla da se razboli i umre i da ostavi dete samo, da u slučaju razvoda pripadne njegovom ocu i slično. Međutim, već posle treće godine, majka shvata da dete treba da se uči samostalnosti i odvojenosti od majke, tako da stimuliše dete da se uključi u one aktivnosti u kojima majka nije prisutna: da ode kod bake, da tamo prespava i slično.
Detetov separacioni strah se ispoljava u svim situacijama kada dete počne da misli da bi roditelj mogao da ode i da ga napusti (posebno kod one dece koju odrasli plaše tom mogućnošću), da bi roditelju moglo nešto da se desi, da bi roditelj mogao da umre i slično. Dete se plaši i da bi do razdvajaja moglo da dođe tako što bi se njemu nešto desilo: da ga neko ukrade, da zaluta i da se izgubi, da dođu natprirodna bića i da ga odvedu, itd.
“Separacioni strah je normalna pojava kod deteta i roditelji treba da dete polako, u skladu sa njegovim uzrastom, navikavaju na samostalnost.”
Komentari 0