Foto: Canva
Aktivna uključenost i samoinicijativa deteta
Strategije koje mogu da se koriste kao alternative za intervencije koje su direktno usmerene od strane odraslih u cilju ohrabrenja za aktivnu uključenost i samoinicijativu kod deteta:
Određivanje komunikativne namere preko detetovog ponašanja
Deca žele da komuniciraju o svojim senzornim potrebama. Gestovi, facijalna ekspresija, postura tela, vokalizacija sugerišu koliko/kako bi oni želeli da se senzorni inputi smenjuju – sporije, brže, diskontinuirano, više ili manje. Često su ovi znaci suptilni i neverbalni pa ih treba pažljivo uočavati. Odgovarajuća ponašanja mogu da postanu osnova socijalnog dijaloga između deteta i odraslog.
Angažovanje u adekvatno organizovanim senzorno-baziranim aktivnostima
Program tretmana treba da bude dizajniran kako bi odražavao kapacitete deteta I njegove potrebe koje su prepoznate kroz standardizovanu procenu. Terapeut treba sa posebnom senzitivnošću da posmatra dete dok ono ulazi u svaku novu sesiju kako bi prepoznao detetove potrebe za samoregulacijom. Praktičar mora da razume i prihvati detetova interesovanja tokom tretmana.
Neka deca imaju ograničene sposobnosti istraživanja okruženja, njih je jako teško motivisati. Upravo ta ograničena interesovanja kao što je na pr sedenje na jednom mestu i stavljanje igračaka u usta, mora da bude početna tačka u tretmanu. Uzimanje i stavljanje tih predmeta na mesta koja su detetu dostupna u terapijskom prostoru dovešće do razvoja njegove motorike I praksije.
Modifikovanje okruženja
Vremenom terapeut stavlja igračke koje zanimaju dete na mesta koja zahtevaju kompleksnije planiranje i izvođenje da bi se do njih došlo kao što je penjanje, savladavanje prepreka, prolazak kroz tunel ili ulazak u bazen sa lopticama. Mogućnost dobijanja vestibularnih, taktilnih i proprioceptivnih inputa dovodi do bolje senzorne modulacije I razvoja telesne šeme.
Bez da ga vodi odrasli ili daje instrukcije detetu šta treba da radi modifikovanjem okruženje se postiže željeni rezultat.
Motivacija
Ako dete ima dobro razvijen govor i simboličku igru veća je mogućnost za izvođenje kreativnih aktivnosti. Imaginacija dolazi od dece, dok terapeutsko vođenje dolazi od strane praktičara.
Kod mlađe dece ali i kod neke starije motivacija i kreativnost mogu da budu ograničene.
Kada želimo da preuzmemo rizik i napravimo razvojne promene u terapeutskim situacijama, dete mora da se oseća emocionalno I fizički sigurno i da doživi da je uspešno. Emocionalna sigurnost dolazi iz interakcije između terapeuta i deteta, bazirana je na senzitivnosti i fleksibilnosti praktičara.
Saradnja sa roditeljima
Praktičar takođe mora da stvori odnos poverenja sa roditeljima deteta kako bi kroz zajedničku saradnju otkrili detetove promene u potrebama i interesovanjima. Roditelji i terapeuti se moraju stalno angažovati u rešavanju problema oko detetovih novih izazova kako ono počne da integriše svoje novo stečene sposobnosti u funkcionalne kontekste i izvan samih tretmana. Zato je prisustvo i uključenost roditelja neophodna tokom tretmana.
Prekomerna stimulacija
Percepcija senzornih stimulansa je ekstremno promenljiva kako kod različite dece, tako i unutar samog deteta. Ta varijabilnost je bazirana na više faktora, uključujući ono šta je dete iskusilo pre stimulansa, detetovo stanje pobuđenosti i detetov urođeni senzorni prag.
Praktičari bi trebalo da budu svesni znakova autonomnog (zevanje, kijanje, znojenje, pljuvanje, baljenje, promena u boji kože) i ponašajućeg distresa (preterana uznemirenost, plakanje, vikanje, skretanje pogleda, odgurivanje/izvijanje u nazad, gledanje u prazno), koji mogu da budu povezani i da se jave kod preterane stimulacije. Ako im ovi znaci nisu jasni ili ne znaju kako da se sa njima nose kada se pojave kod dece, treba da izbegavaju korišćenje ljuljaški u radu sa malom decom ili ako dete ima neurološku dijagnozu. Znaci autonomne prekomerne stimulacije mogu često da deluju kao pospanost ili “isključivanje” tokom tretmana.
Ako se bilo koji od navedenih znakova javi, trebalo bi odmah zaustaviti trenutnu aktivnost, prekinuti izlaganje senzornim nadražajima i aktivno angažovati dete u aktivnosti koja će delovati umirujuće.
Jedan od najboljih načina da se izbegne prekomerna stimulacija jeste da se uzdržimo od nametanja senzornih inputa detetu. Detetov odgovor varira u zavisnosti od njegovog trenutnog praga nadražljivosti. Cilj je da na kraju sesije dete bude organizovanije, sa većom motivacijom i socijalnom dostupnošću nego što je bilo pre početka sesije.
Terapeutsko okruženje za senzorno-integrativne intervencije
Okruženje u specijalizovanoj ustanovi nudi senzorno i motorno obogaćivanje izvan kapaciteta postavke u kući ili u klasičnim salama za gimnastiku ili igraonicama. Od posebne važnosti je da se obezbedi vestibularni input, koji zahteva različite tipove ljuljaški i opremu za penjanje.
Intervencija “jedan na jedan” sa detetom koje ima teškoće procesiranja senzornih podražaja zahteva veštog praktičara i odgovarajuće terapeutsko okruženje. Detetov odgovor može lako da se promeni od optimalno organizovanog do prestimulirajućeg i praktičar mora da anticipira potrebe deteta kao i da mu obezbedi umirujuću i organizujuću aktivnost kada je to potrebno.
Terapeut mora pažljivo da gradi Iističe poverenje tokom povezujućeg odnosa/igre sa detetom. Ovaj odnos je esencijalan za podsticanje vrste rizika I održavanje aktivnosti koja je neophodna u procesu senzorno-integracijske intervencije.
Komentari 0