Stara izreka „malo dete mala briga, veliko dete velika briga“, tačna je samo ukoliko u prvim godinama detetovog života, ne postavimo stvari na pravi način, odnosno ako u periodu kada se dete formira ne izlazimo u susret njegovim primarnim emotivnim potrebama. Ako naučimo šta je za dete najvažnije da dobije od nas, i ako mu to pružimo, ono će izrasti u tinejdžera, pa zatim i u čoveka koji je siguran u sebe, emotivno stabilan, samosvestan i uspešan…
Šta su detetove primarne potrebe?
Kao što su za telo od primarnog značaja vitamini, minerali, proteini, odnosno sve ono što gradi telo, tako su za detetov neurološki sastav, pa samim tim i pravilan razvoj, od suštinskog značaja ona stanja koja mu omogućavaju da se pravilno razvija. Za dete su to stanja sigurnosti, poverenja,prisutnosti (ovde se ne misli na fizičku prisutnost, već na to da mama bude u aktivnoj komunikaciji sa detetom dok provode vreme zajedno, da je psihički i emocionalno tu uz dete)… Osnovna detetova potreba je da oseća povezanost – pre svega sa mamom, a ona je moguća kada je roditelj izvor radosti za dete, a ne straha, što je čest slučaj. Zato je važno da je roditelj tu za dete i da mu, kada mu je potrebno, pruži utehu, razumevanje i da prihvata dete sa svim njegovim negativnim emocijama.
U današnje vreme sve je više roditelja koji se svesno bave tom svojom ulogom, uče o rodteljstvu i o tome kako funkcioniše dečja psiha, sve u nastojanju da deci pruže najbolje. Roditelji primenjuju tehnike i metode za koje se do skora smatralo da su delotvorne jer menjaju detetovo ponašanje na bolje. Oni često dete uslovljavaju obećavanjem poklona, nuđenjem nagrada za određeno ponašanje ili s druge strane – kažnjavanjem zbog ponašanja koje njima nije prihvatljivo. Takav pristup roditeljstvu iznedrila je bihejvioralna škola, koja poslednjih godina polako postaje prevaziđena. U novije vreme sve više pažnje pridobija razvojni pristup roditeljstvu, koji u središte stavlja dete i njegove primarne potrebe.
U skladu sa instinktima
Razvojni pristup je proistekao iz nekoliko naučnih disciplina kao što su razvojna i klinička psihologija, psihoterapija, a poduprt je naučnim istraživanjima koja se bave proučavanjem rada neurona (nauka koja se u svetu zove neuroscience). Principi ovakvog roditeljstva su identični onima koji još uvek postoje u primitivnim društvima (kao što su afrička plemena) u kojima se još uvek neguje instinktivan, prirodan pristup. O ovoj temi razgovaramo sa autorom programa Roditeljstvo – 0-6 i osnivačem Centra „Prirodno roditeljstvo“ iz Zagreba, gospodinom Tomislavom Kuljišem.
„Metode i tehnike čiji je cilj da vaspitamo dete nisu se pokazale kao optimalne za detetov razvoj. Iako menjaju detetovo ponašanje, one neretko ostavljaju dublje posledice, odnosno utiču na međusobni odnos roditelja i deteta, narušavaju njihovu povezanost, koja je osnovni preduslov za zdrav razvoj. Kada se shvatilo da roditeljske tehnike i metode, stvaraju drugu vrstu problema, javila se ideja da je rešenje u tome da decu jako volimo. No, tu često postoji nesrazmernost između onoga što roditelji opisuju kao veliku ljubav prema deci i onoga što ta deca percipiraju da su dobila. Kao odrasli ljudi oni često svedoče da im je mnogo toga nedostajalo i svašta zameraju svojim roditeljima koji tvrde da su im pružili sve što su mogli i znali. Dakle, ne stoji da velika ljubav prema deci daje garanciju uspešnog i lakog roditeljstva, tim više što je taj pojam jako rastegljiv.“
Povezanost s roditeljem
Gospodin Kuljiš objašnjava da je ključ uspešnog roditeljstva u tome da se sa detetom izgradi kvalitetan odnos pun poverenja, tj. da se detetu pruži osećaj da je sigurno i zaštićeno, da ga nikada nećemo izneveriti i da ćemo ga voleti i biti uz njega ma koliko nestašno i neposlušno bilo. Bliskost sa roditeljem je za dete od suštinskog značaja za zdrav emotivni razvoj.
„Za dete je važno da zna da šta god da kaže ili uradi neće ugroziti odnos koji ima sa roditeljem, da je bliskost s roditeljem nešto što ne treba da zaslužuje, već nešto što je neprikosnoveno i što je dete zaslužilo samim svojim rođenjem, da ćemo biti uz njega čak i kad jako pogreši, da ga nećemo odbaciti čak i kad se ne slažemo s njim, da ćemo uvek stati iza njega naspram drugih i podržati ga. Dete kojem je očuvano poverenje u roditelja je samim tim vrlo kooperativno, doprinosi očuvanju tog odnosa, normalno mu je da bude svojevoljno poslušno, (osim oko druge godine, u kojoj je prirodno da dete stalno tera kontru), a ne zbog straha od kazne, i s njim je roditeljstvo puno lakše.“
Komentari 0