Ed Tronik je doktor kliničke i razvojne psihologije na Univerzitetu u Masačusets u Bostoni koji se posebno bavi ranim razvojem dečjih emocija.

Ovaj lekar osmislio je eksperiment kojim je dokazao da i veoma male bebe mogu veoma intenzivno da reaguju na spoljašnju sredinu, kao i na osobe i načine na koji im se te osobe obraćaju.

O svom ekeperimnetnu on kaže:

„I veoma male bebe osećaju energiju koja se ka njima emituje i mogu da učestvuju u komunikaciji. Bebe reaguju na osobu koja im se obraća, a način tog obraćanja za njih može da bude stresan ili, sa druge strane, da veoma povoljno utiče na njihove emocije i mentalno stanje, kako u tom trenutku, tako i u budućnosti.

Istraživanja na tu temu počeli smo da sprovodimo još pre trideset ili četrdeset godina kada su ljudi mislili da novorođenčad i male bebe ne mogu da učestvuju u socijalnoj interakciji.

Tim povodom napravili smo i eksperiment tokom kog majka čučne tako da bude u nivou očiju bebe od skoro godinu dana, igra se sa njom, razgovaraju, majka odgovara na njene potrebe, okreće se u pravcu u kom beba pokazuje. Mama i beba usklađuju svoje potrebe, komuniciraju, i to je upravo ono što je i bebi i mami potrebno.

U sledećoj fazi eksperimenta, zamolili smo majku da ne odgovara na bebine potrebe, da se uozbilji, i da njeno lice postane bezizražajno.

Beba veoma brzo shvata da je mama drugačija, i pokušava da, na sve načine koje je do tada komunicirala, ponovo osvoji njenu pažnju. Smeje joj se, pokazuje prstom u određenom pravcu jer je navikla da majka pogleda u tom pravcu, pruža ruke ka njoj, ljuti se i kao da kaže „Šta se to ovde dešava?“. Zatim počinje da kenka, stenje, vrišti…

Iako je ovaj eksperiment trajao samo 2 minuta, beba je reagovala veoma burno, počela je da se okreće od majke i da izađe iz stolice. Iako mala, bila je pod veoma velikim stresom, sve dok joj se majka nije ponovo obratila.

Ovaj eksperiment takođe nazivamo i „priča o dobrom, lošem i ružnom“. Kada kažemo dobro, mislimo na sve one dobre stvari koje nam se dešavaju u odnosu sa našom bebom. Kada kažemo loše, mislimo na neke stvari koje nisu prijatne, ali se nemonovno u životu dešavaju, međutim, posle njih opet imamo šansu da se vratiimo na ono dobro. Ružnim nazivano one situacije u kojima bebi ili starije detetu ne dajemo šansu da ponovo doživi lepu stavar, da se oseća sigurno i oslobodi stresa koji je doživela dok se dešavalo nešto loše. U ovom konkretnom slučaju, tj na primeru ovog eksperimenta to bi se desilo da majka nije ponovo uspostavila komunikaciju sa bebom.

U svakodnevnom životu se ovo deslio svakom roditelju. Moramo da kuvamo, da obavimo telefonski razgovor, da uradimo nešto za sebe… I svako je od nas nekada, svesno ili nesvesno, izignorisao svoje dete, i to bismo nazvali lošim, ali sve može da se ispravi i nikada nije kasno”, završava Tronik.