Tridesete…

Foto: Pixabay

Kada dođete to jedne ovako lepe i okrugle cifre, neminovno je da sumirate neke utiske. Neke diplome na koje sam ponosna. Manje, više… Ali najveći ponos je upravo ono što je i svima… Dvoje divne dece… Grešila sam, i to mnogo… Pravila pogrešne izbore, kretala pogrešnim putevima… Čak sam znala da se stidim svojih postupaka. Ali ono najbolje je definitivno što sam stvorila dva života. Što sam učinila da nekom budem posebna i neophodna. Jer sve ostalo prođe, hteli mi to ili ne…

Glupo bi bilo da kažem da mi neke stvari ne fale… Isidoru sam rodila sa 24. Putovala sam pre toga, izlazila, upoznavala različite ljude i kulture. I danas sam svesna da su najveća bogatstva putovanja i porodica. Odjednom, to je moralo da se preseče. Postala sam majka. I nije mi žao jer je to najbolja stvar koju mi je život dao. Mada, volela bih da moje ćerke u tu ulogu uskoče koju godinu kasnije. Da putuju još malo više, da dišu vazduh na drugim meridijanima još malo duže.

Fali mi i da pijem kafu sa mojom kumom (koja mi ne bi bila kuma da nismo postale supruge i majke) i da smišljamo gde ćemo dalje. Istanbul, Beč, Prag… Imale smo tako mnogo planova… Onda su se prioriteti promenili. Fali mi da odem u provod i da ne razmišljam o obavezama. Sada, ako to i organizujem, pola mozga je ostalo kući sa babom koja čuva decu.

Pročitala sam jednom intervju neke javne ličnosti kako je majčinstvo nije promenilo i da smatra da ja to normalno. Meni baš naprotiv, nije jasno kako jedna tako velika stvar ne promeni čoveka. Prvo, nisi sebi na prvom mestu. I to mora da promeni čoveka. Izgubi se svaka mrvica samoživosti, hirovitosti, razmaženosti. Pošto nikad nisam mogla da se oslonim na čuveni ‚‚baka-deka servis‚‚ organizacija dana je umela da bude jako naporna, pogotovo dok sam bila samohrana majka. To toliko iscrpi energije uz posao i kučne poslove da nemate drugu želju osim da skuvate kafu i uzmete knjigu. Kakav izlazak.

Čak i kada smo Željko i ja otišli na medeni mesec, zvala je Isidora ljuta što je ostavljena kod babe. OK bi bilo da smo na poslu. Ali kako mi negde da uživamo bez nje ?

Kada je Isidora napunila dve i po u moj život je ušetao Željko, jedan od glavnih junaka svake priče. Čini mi se da me je naučio da ponovo živim kao Jelena, ne samo kao Isidorina mama. Znao je da mi spremi ručak i da se igra sa Dodom da ja samo malo dremnem. Da odemo u luna park i dok se Doda igra da popijemo kafu sa nogu. Uradio je tako mnogo za mene, dao mi priliku da udahnem vazduh. Da se prisetim ko sam nekada bila ja. Kao da seu vekovi od tada prošli…

Nastavila sam da se školujem i posle osnovnih i master studija. Sa Drinom u stomaku sam završila specijalističke studije. Sa 29 godina. Sa Isidorom od pet godina. Sa malenom Isidorom sam završila i master. Ali sada je bilo neuporedivo lakše. Sada nisam bila sama.

Koliko god godine donose promene, toliko sam svesna i da su nebitne. Često se šalimo Željko i ja da smo trebali ranije da se sretnemo. Onda kaže da je malo nemoguće jer kada sam kretala u prvi razred osnovne škole, on je kretao u vojsku. Ali taj plus od 12 godina je doprineo tome da može tu moju brzinu da prihvati, da me pusti da dišem ponovo.

I kako godine prolaze, vidim da je svaka godina zaista samo plus. I ako one odlaze u nepovrat, i ako neke stvari više neće biti moguće, otvaraju se neke nove. Imam mnogo starije prijatelje i to mi govori da godine utiču na kvalitet čovekove ličnosti na bolje.

I kako reče pesma sa početka priče ‚‚A ne zna da je Bog nekima dao dar da budu mladi zauvek‚‚. I treba to svako da nauči i zapamti.

I kako vreme leti, evo mene na pragu trideset i prve… Elementarnim stvarima sam zadovoljna. Neke bih da menjam. Ali moja porodica i moralne vrednosti su ukorenjene u svaki deo mog bića. Sada je na meni samo da to sve razvijam.

Drina je još odojče. Kada malo odraste pokušaću da damo sebi oduška. Da odemo na miru u bioskop, na kafu ili bilo koju drugu sitnu stvar. Ali sumnjam da ću uspeti. Kada nisam mogla da ne brinem o jednom detetu par sati, sada kad ih je dvoje biće neuporedivo teže.

Ali moje tridesete su mi donele smirenost, da lakše privatam stvari koje ne mogu ili ne umem da promenim. Živele tridesete (i Željkove četrdesete).

I jedan savet ako ovo čita neka devojka koja nije majka (mada sumnjam u to): Putujte, istražujte, upoznajte svet. Ako Vam i budu sutra finansije dozvolile, neće Vam dati srce jer kada postanete majka kada dete ne bude pored Vas, uvek će Vam jedan deo faliti.