Šetnja i ne prođe loše ako se uzme u obzir da joj stalno nameštam kapu, nutkam vodu (za svaki slučaj), proveravam da li je sve u redu, stajem sa svakom poznatom i nepoznatom osobom koja hoće da malo štipne dete. Zatim čekaš da je babe popljuju reda radi ’’protiv uroka’’, kažu da je ’’ista mama’’ i naravno ljubazno udele par saveta koje im niste tražili… Ali sa mnom nije problem, veliki osmeh i nastavljamo dalje.
Problem nastane kada pokušate da kupite nešto. Na trafici se nekako i snađete , mada malo nervirate one što su u redu iza vas jer svi vole da se pomere bliže trafici kao da će tako doći na red pre. A ako želite da uđete u prodavnicu, Bog neka Vam je u pomoći. Ako imate sreće da prodavnica nije u suterenu i nema stepenice a još ima i prilaz za invalide, onda ste ’’na konju’’. U dva marketa u koja idem imam različite probleme. U prvi je teško da udjem jer su korpe obično razbacane na sve strane, pa moram prvo da ih skupim da bih ušla. Dete ’’kidiše’’ na gondolu sa časopisima koja je u blizini a ljudi koji bi da uđu takođe gunđaju što čekaju (ne pada im na pamet da pomognu). Dok se provlačim između rafova, moram da kontrolišem nestašne ručice svog deteta koje bi sve da dohvatila da ne naletim na korpe sa robom koja stoji pored rafova čekajući da bude složena. Još treba da pratim podsetnik kupovine. Ako mala počne da plače, eto pozorišta. Kada savladate sve prepreke, stanete u red i tako zakrčite prolaz.
Tada ljubazne mušterije insistiraju da odete na kasu preko reda ali ne davajući vam prostora da dođete do iste. Isidora i tu nađe neku rampu koja služi da signalizira da je kasa zatvorena. Igra se sa istom pa dok plaćam gledam da je rampa ne udari po sred glave. Ako nemam keša pa plaćam karticom još duže čekam račun jer ako krenem bez njega, prodavačica me zamoli da ipak sačekam da ona ne bi imala problema. Da bih se dokopala izlaza moram da sklonim još koju gajbu praznih pivskih flaša i da pomerim neku korpu ili kolica ali prebrodimo nekako i to. Kada izađem iz objekta osećam se kao da sam postigla državni rekord u trčanju sa preskakanjem prepreka.
Drugi market zadaje nove probleme. Do njega lepo dodjete invalidskim prilazom ali kada ostavite torbu ne znate kako da uđete pošto su vrata koja se okreću. Ako krenete gde je izlaz morate da prođete kroz red za kase gde morate da pomerite onog ko je u trenutku na kasi da bi ste jedva provukli kolica. Ako hoćete da prođete pored zatvorene kase morate da pomerite gorepomenutu rampu. Taj market je srećom veći pa je jedini problem kad morate da kupite nešto mlečno ili suhomesnato gde je jako hladno. Ali tu vam niko nije kriv.
Odlučim ja tako da kupim sebi nešto od odeće jer se mamino telo promenilo pa nisu više sve stvari adekvatne. Naravno, bilo me je žao da bebu ostavim na čuvanje jer su šoping centri puni dece.
Društvo mi je pravila sestra sa trogodišnjim sinom pa sam vreme provela jureći sestrića i zabavljajući bebu dok je moja sestra isprobavala odeću. Treba li da napomenem da sam ja totalno izgubila želju za kupovinom ? Doduše svaka majka me razume, pre će kupiti za dete stvari koje nisu neophodne nego sebi preko potrebne. Dok smo se popakovale u kola sa dvoje dece od kojih jedno može da trči, ja sam izgubila i poslednji atom snage. Moja sestra sa većim iskustvom od mene je i dalje bila raspoložena dok je pakovala kupljene stvari. I stajala je na štiklicama. Meni su i patike smetale. Neko se jednostavno rodi takav. Ne znam kako joj polazi za rukom.
U povratku kući je sestra sa sinom i pevušila, Isidora se smejala i radovala dok sam ja izgledala kao izduvan balon. Na kraju su deca zaspala, sestra i dalje brbljala a ja razmišljala kako ću izgurati do ćerkinog punoletstva.
Pošto nikako nisam uspela kolicima da se provučem kroz gužve u radnjama gde je odeća bila na sniženju, sledeći put sam rešila da zaboravim kolica i ponesem ’’kengura’’. Prvo mi je bila potrebna pomoć sestre i zeta da bi spakovali Isidoru u njega i namestili sve one zakačke radi sigurnosti. Posle sat vremena više leđa nisam osećala a šoping je trajao više sati. Još sam morala da pridržavam kengura zbog težine. Kada smo seli na kafu morala sam da sednem u neki čudan položaj jer beba ne sedi pa hranilica ne dolazi u obzir.
Kući je beba zaspala snom pravednika ali meni san nije dolazio na oči, leđa su me podsećala kako sam provela dan, ako ja slučajno i uspem da zaboravim. To je prvi i poslednji put da sam je stavila u kengura i došla sam do zaključka da je kenger napravljen da ga koriste isključivo tate. Ili dobro utrenirane mame… U retkim slučajevima.
Tada sam ugledala ženu koja je bebu nosila u kenguru, dečaka od nekih godinu dana gurala u kolicima a pored nje je hodala devojčica od nekih pet godina. Shvatila sam poentu. Nije bitno koliko neke stvari zahtevaju odricanja i truda već kako to izgleda u vašim očima. Znala sam da je bitno nabaciti osmeh na lice jer život je lep i sve su to one čuvene ’’slatke muke’’. Don’t worry, by happy (sa svojim anđelima).
P.S. A vi ste stvorili jedan novi život… Ili više njih… J
mama Jelena Ješić
Komentari 0