Volela bih kada bi neko od psihologa objasnio dečiju psihologiju nekada i sada? Ne može dečiji mozak i psiha isto funkcionisati pre 150 godina i sada. Slažem se da je igrica i crtaća i više nego suviše u dečijim životima, ali psiha odraslog čoveka, a tek dečija, koja mnogo brže uči i razvija se, se po prirodi – menja.
Deca vape za prirodom, fizičkom aktivnošću i slobodom koju im uskraćujemo.
Njihova uloga je da se igraju, a igrajući se će najbolje učiti.
Nemam ništa protiv učitelja i vaspitača, naprotiv, oni su nam jedina nada. Ono što je potrebno menjati je sistem. Finska je reformisala školstvo i njihova deca imaju najbolje rezultate na svetskom nivou. Oni nemaju domaće zadatke, a manja deca provode u školi do 20 sati nedeljno.
Naša deca nisu puno u školi, ali svakodnevno imaju nove lekcije i nove pojmove koje ne stignu ni da nauče od brzine pristiglih informacija, svakodnevno rade domaće zadatke i moraju da ga uče i kod kuće. Takav tempo ne dozvoljava mozgu da uči – on buba i na vratima učionice već zaboravlja. Onda se uključuju roditelji kao kućni učitelji, koji objašnjavaju onako kako oni misle, a to često nije dobar način, neretko i informacija, jer oni nisu školovani za to. Onda cela porodica sve svoje dnevne aktivnosti usmerava u odnosu na domaći zadatak i učenje novih lekcija. Da li je normalno? Godinama pričamo da deca uče nepotrebno i da zaboravljaju naučeno, da su opterećena besmislenim sadržajima, ali realnost nam govori da je sve isto godinama unazad.
Naša nada u reformi školstva su Dr Ranko Rajović i Uroš Petrović, autori NTC programa. Ne moramo to uraditi kao Finci, ali sigurno da postoje ideje koje su primenljive na naše područje.
Najvažnija stvar koju roditelji i vaspitači mogu naučiti decu jeste da budu srećna.
Kada nisu opterećena, isforsirana, kada im se priđe na način koji izaziva radoznalost – deca najbolje uče. Naš cilj treba da bude: naučiti decu da uče bez stega, pritiska, forsiranja, da uče jer ih sopstveni nagon na to navodi.
Mark Tven: “ Nisam dozvolio da se moje školovanje meša u moje obrazovanje.“
Ja nisam psiholog, nisam prosvetni radnik (mada sam bila blizu) – ja sam samo mama koja se interesuje za sreću i znanje svoga deteta i pišem ovo veoma zabrinuta. Zabrinuta za dete, za našu porodicu, za život za koji ga pripremam.
Sa bloga Mama i Dete.
Družimo se i na Facebooku 🙂
Komentari 0