Uspomene na nepoverljivog bebana

Foto: Jhon Spade

Ako i uspem da uđem i ugrabim da se zaključam pre nego što shvati da sam se  tamo zaputila, u rekordnih 10 sekundi stiže mali nepoverljivac i prvo zove, pa kenjka, pa lupa četkom za kosu po vratima, a onda i glavom (valjda je ukapirao da ga tada ne odbijam, ipak sam ja rodila lepu, pametnu glavu) dok moj nivo tolerancije za ignorisanje zvukova ne dosegne crvenu liniju, te popustim i pustim ga unutra. Uz osmeh, koji niko ne bi mogao povezati sa malopređašnjim tragičnim mumlologom (monolog mumlanjem) umaršira u toalet, pita me na svom jeziku gde sam i kako sam se usudila da odem bez njega, te mi se obraduje kao da se deset dana nismo videli.

I tako me prati… po stanu… vani… gde god da mrdnem. Zna to da bude naporno. Posebno kad je priprema obroka u toku, jer malac mi ne veruje da sam uključila šporet, pa odluči da popali sve živo, dok ja pokušavam da balansiram između spremanja obroka, raščišćavanja posuđa i spašavanja milog čeda koje zdušno ,,pomaže’’ u kuhinji.

A onda mu dam poklopac. I tada počinje koncert. Ko to nije doživeo i nije prisustvovao sličnom performansu, ne bi verovao kako buka koju proizvodi metalni poklopac po pločicama može da suzbije sve bolove u organizmu i potera ih u glavu. Onaj deo osobe koja bubnji kao kad stojite pored najglasnijeg zvučnika u diskoteci. Ako vas je do tada bolela ruka- bol nestaje. Noga – takođe. Sama izvedba je najčešće toliko inspirativna da večeru spremim u rekordnom roku, udaljim muzikanta od instrumenta i dozvolim sebi da se setim drugih zvukova.

Kada se uspavljujemo ne veruje da su moj nos, uši, oči i usta u mraku na istom mestu kao i pri svetlosti, te jednom ručicom drži flašicu, a drugom vrši detaljnu pretragu mog lica, što ume da bude bolno. Kopa, štipa, pljasne, a ja sve stoički podnosim. A onda se umiri… Namjesti svoju glavicu tako da nosićem dodiruje moju ruku koju često prebaci preko sebe i zagrli je. Tako zaspe.

Posmatram ga. Primaknem lice mirisnom potiljku i ljubim pametnu glavu. Mazim ga i topim se…. I ne verujem mu ništa. Ni da će jednom sam ići u kupatilo i da mu neće trebati ničija pomoć. Ni da će jedne večeri sam spremiti večeru sebi  i meni. Ni da će ikuda ići bez moje ruke koja ga drži da ne padne.

A proći će… brže nego što mislim. Stideće se nežnosti koju je razmenjivao sa mamom. Neće dozvoliti milovanje lepe , pametne glave da mu se drugari ne bi smejali. A ja mu neću ništa reći. Ni koliko žalim za vremenom kada smo hodali kao privezani kanapom. Ni koliko bih sve dala za moment kada je bio moj mali dečak bucmastih obraza i toplog, mirisnog potiljka. Ćutaću.

Zato se ne ustanem sa kreveta čim umiri svoje disanje. Ostanem pored njega, kažem mu da je on moje malo mače, prgavo, dosadno, medeno… A onda ćutim i mirišem. Dok mi se miris u kod ne ureže. Jer miris najlakše prizovem u sećanje.

Uredno slažem  sveže uspomene u jednu vremensku kapsulu. Za ne daj Bože, ako zatreba. Možda i pre nego što očekujem. Verujem da će mi nedostajati svi ovi momenti, koliko god naporni bili. Jer sam mu neophodna. I nikad mu neću biti ovoliko bitna.

Rastu kao iz vode… k’o pečurke posle kiše. Uhvati svaki moment i spakuj ga u malu drvenu kutijicu. Čisto ako zatreba… kada ti prifali. Da budeš opet ,,sijamski’’ vezana za njega. Udahni miris i ne pusti ga nikada. Ako ga upamtiš znaćeš da si bila tu. Da si uživala. Da ti je to bio najljepši period u životu… Kada ti ništa nije verovao. Ni da znaš da kuvaš bez njega. Da usisavaš bez njega. Jedeš bez njega. Pa čak ni da odeš u toalet sama.

Autor: Tatjana Kuljača, autor bloga Mamizam