Ja sam baka, jer roditelji ne smatraju da im je potrebna pomoć lekara. Moj unuk ima 16 godina i prvi je razred gimnazije. Ja i suprug živimo odvojeno i unuk je bio sa nama za raspuste kada je bio mali, a čim je malo porastao, svugde putuje sa roditeljima. Dok je dolazio kod nas bio je prelep sladak dečkić, koji nas je u svemu slušao, koga sam vodila u dečja pozorišta, bioskope, dugačke šetnje, na igrališta. Znali smo da u školi baš i nije brilirao, ali je uvek na kraju bio vrlo dobar ili odličan. Znali smo da od sedmog razreda imao je dodatne privatne časove a pogotovu u osmom pre polaganja male mature . Ipak i to je položio i prijemni za gimnaziju. Sada smo slučajno saznali da roditelji imaju sa njim mnoštvo problema. Napominjem da je jako lepo vaspitan, da nikada ne odgovara roditeljima, da kada ga grle samo spusti glavu, trepće i nalazi milion najneverovatnijih razloga zašto nije uradio domaći, dobio jedinicu ili sturio prljave čarapu ispod jastuka, po ćoškovima i sl. Sve u principu radi sa 30% kapaciteta, prečicama, najlakšim putem. Ali se nikad ne svađa, samo pravda i izvinjava i obećava da će se popraviti. 30% kapaciteta ulaže i u sport i kućnog ljubimca (sve je to kao jako želeo) u održavanje svoje sobe, čak u druženje. Roditelje obožava i najradije bi bio non-stop sa njima (što je naravno obostrano). Sin i snaja pokušavaju da ga zainteresuju za svašta, ali on to hoće. . . sa 30%. Znam da je teško na osnovu toga nešto zaključiti, ali molila bih barem za neko usmerenje. Roditelji ne žele lekare niti naše mešanje u njihov život . . . Hvala unapred
ODGOVOR NA PITANJE >>
