Važna stvar o vikanju

Foto: Freepik

Cenim poruke koje dobijam od svoje dece – bilo da su ižvrljane flomasterom na malom parčetu papira ili napisane savršenim rukopisom na papiru na linije. Ali pesma za Dan mama koju sam prošlog proleća dobila od svoje najstarije ćerke me je posebno duboko pogodila.

Prvi stih pesme mi je oduzeo dah pre nego što su suze potekle mojim licem.

„Važna stvar o mojoj mami je… ona je uvek tu za mene, čak i kada napravim problem.“

Vidite, nije uvek bilo tako.

U sred mog veoma rastrojenog života, započela sam jedan nov običaj koje se radikalno razlikovao od načina na koji sam se do tada ponašala. Postala sam osoba koja viče. To nije bilo često, ali je bilo ekstremno – kao prenaduvani balon koji iznenada pukne i svi u okruženju se zato strahovito trgnu.

Pa šta je to bilo u vezi moje dece, koja su tada imala tri i šest godina, zbog čega sam se gubila? Da li je to bilo insistiranje jedne ćerke da otrči po još tri narukvice i omiljene roze naočare kada mi već kasnimo? Da li je to što je druga pokušala sama da sipa pahuljice i prosula celu kutiju na sto? Da li to što je jedna oborila na pod i polomila mog specijalnog staklenog anđela pošto joj je rečeno da ga ne dira? Da li to što se druga stojički borila da ne zaspi baš kada su meni bili potrebni mir i tišina? Da li to što su se njih dve svađale oko glupih stvari poput koja će prva da izađe iz auta ili koja će dobiti najveću kuglu sladoleda?

Da bile su to te stvari – normalna huškanja i tipični dečiji problemi i ponašanja – koje su me iritirale do te mere da sam gubila kontrolu.

Ovu rečenicu nije lako napisati. Niti je to lep period mog života za sećanje jer, istinu govoreći, mrzela sam sebe u tim trenucima. U šta sam se to pretvorila da mi je trebalo da vičem na dve dragocene male osobe koje sam volela više nego sam život?

Rećiću vam u šta sam se pretvorila.

U moje distrakcije.

Preterana upotreba telefona, previše zadataka, „to-do“ liste na više strana i jurnjava za savršenstvom su me iscrpeli. A vikanje na ljude koje sam volela je bila direktna posledica gubitka kontrole koji sam osećala u svom životu.

Naravno, morala sam negde da puknem. Pukla sam iza zatvorenih vrata u društvu ljudi koji su mi značili najviše na svetu.

Sve do jednog sudbonosnog dana.