Foto: Freepik
Cenim poruke koje dobijam od svoje dece – bilo da su ižvrljane flomasterom na malom parčetu papira ili napisane savršenim rukopisom na papiru na linije. Ali pesma za Dan mama koju sam prošlog proleća dobila od svoje najstarije ćerke me je posebno duboko pogodila.
Prvi stih pesme mi je oduzeo dah pre nego što su suze potekle mojim licem.
„Važna stvar o mojoj mami je… ona je uvek tu za mene, čak i kada napravim problem.“
Vidite, nije uvek bilo tako.
U sred mog veoma rastrojenog života, započela sam jedan nov običaj koje se radikalno razlikovao od načina na koji sam se do tada ponašala. Postala sam osoba koja viče. To nije bilo često, ali je bilo ekstremno – kao prenaduvani balon koji iznenada pukne i svi u okruženju se zato strahovito trgnu.
Pa šta je to bilo u vezi moje dece, koja su tada imala tri i šest godina, zbog čega sam se gubila? Da li je to bilo insistiranje jedne ćerke da otrči po još tri narukvice i omiljene roze naočare kada mi već kasnimo? Da li je to što je druga pokušala sama da sipa pahuljice i prosula celu kutiju na sto? Da li to što je jedna oborila na pod i polomila mog specijalnog staklenog anđela pošto joj je rečeno da ga ne dira? Da li to što se druga stojički borila da ne zaspi baš kada su meni bili potrebni mir i tišina? Da li to što su se njih dve svađale oko glupih stvari poput koja će prva da izađe iz auta ili koja će dobiti najveću kuglu sladoleda?
Da bile su to te stvari – normalna huškanja i tipični dečiji problemi i ponašanja – koje su me iritirale do te mere da sam gubila kontrolu.
Ovu rečenicu nije lako napisati. Niti je to lep period mog života za sećanje jer, istinu govoreći, mrzela sam sebe u tim trenucima. U šta sam se to pretvorila da mi je trebalo da vičem na dve dragocene male osobe koje sam volela više nego sam život?
Rećiću vam u šta sam se pretvorila.
U moje distrakcije.
Preterana upotreba telefona, previše zadataka, „to-do“ liste na više strana i jurnjava za savršenstvom su me iscrpeli. A vikanje na ljude koje sam volela je bila direktna posledica gubitka kontrole koji sam osećala u svom životu.
Naravno, morala sam negde da puknem. Pukla sam iza zatvorenih vrata u društvu ljudi koji su mi značili najviše na svetu.
Sve do jednog sudbonosnog dana.
Hvala sto ste mi otvorili oci!
Iskreno od srca hvala sto sam na vrijeme uvidjela sta je najbitnije!
Majka sam troje malisana, dvije princeze 5 i 6 godina i malisa 5 mjeseci 🙂
Slazem se sa mamom koja je pisala o svojoj deci,sta su njoj radili,ali moja deca su mala razlika je godinu ipo dana izmedju njih imam sina 3-5god i cerkicu 2god i dva meseca,mnogo su nestasna deca i ja dosta vicem na njih,ali neki put se zapitam sto vicem na njih kad oni nisu krvi za moje probleme i samo sam im nabila strah…..kad ih pogledam oni znaju da je kraj i tresu se od mene……….ali neki put sama sebe bi udarila samar kad tako podviknem na njih,stari sin mi dosta puta reko nemoj da vices na mene vise glava me boli ……hahaha u tom trenutku mi je smesno pa onda stanem i uzbiljim se i kazem sebi…..dosta je bilo prkini sa timm……..Sada posle ovoga sto sam procitala,potrudicu se da manjem vicem a vise da budem sa njima i da im pricam lepe stvari……………
Pronašao sam se u ovom tekstu ali više kada je reč o podizanju tona na suprugu i drage ljude nego na dete jer naša beba ima samo 4 meseca. Posao, nove obaveze, nezadovoljstva sobom i ostali negativni uticaju društva oko nas učinili su da iz meseca u mesec sve dublje tonem u izlive svog besa. Zahvaljujem se supruzi koja mi je ukazala na ovaj tekst i promenila ugao posmatranja na okolinu, a naročito na porodicu koju toliko volim. Jedno isto, pa makar bilo i ružno može se reći na više načina, a ja ću se potruditi da uvek izaberem onaj najlepši.
Dok ovo citam naprosto ne mogu da se suzdrzim od suza koje naviru ovaj tekst kao da sam ja pisala…da ne poverujes kako neko pomisli da nema takve osobe na svetu.Ja se trudim i stalno govorim sebi da moram imati strpljenja kad su moja deca u pitanju.Jednostavno zelja za savrsenim kako u kuci tako i na poslu a posle svega ja sam samo mama koja ne moze da sakrije osecanja bilo tuge bilo srece,bilo vike :(.Ali i ja sam okrenula novi list borim se sa tim svojim nestrpljenjem ponekad bi da me prevari ali nedam se jer osim sto sam zena u obavezama ja sam mama dva predivna andjela i supruga savrsenog coveka i zbog moje voljene porodice uspevam pola godine u sprecavanju naleta emocija koje povredjuju moje najblize…sada mislim i ja za sebe da sam najbolja mama na svetu 🙂
I ja prepoznajem sebe, a sada i svog sina koji je već odrastao i ima na koga da se „izderava“ u Vašem rečitom,prelepom (nije ni čudo…pisac) i nadasve motivacionom tekstu. Treba snage priznati sebi da grešiš i još snage da pokušaš da se promeniš…Ovde sam našao i iskreno iskazan motiv. Mislim da ću sutra biti bolji čovek.Hvala