Foto: Canva
Piše: Jovana Papan
“Veče 20. novembra 2017. bilo je sasvim obično – gledali smo televiziju pre nego što smo otišli svako u svoju sobu uz „vidimo se sutra“. Kasnije te noći, sama u svojoj sobi, moja četrnaestogodišnja ćerka Moli otišla je na internet poslednji put – uključujući i Instagram, gde je uvučena u spiralu deprimirajućih sadržaja, i zatim oduzela sebi život.“
Ovo su reči Ijana Rasela, oca nesrećne britanske devojčice, koji je nakon tragične smrti svoje ćerke osnovao Fondaciju Moli Rouz (Molly Rose Foundation) i posvetio se prevenciji samoubistava dece i mladih. Ijan u svojim javnim nastupima neprestano ističe neodgovorno ponašanje velikih internet kompanija poput Fejsbuka (koji je vlasnik Instagrama), koje, rukovodeći se profitima, izlažu rizicima svoje mlade korisnike tako što im nude sadržaje koji ih čine podložnim samoubilačkim idejama. Naime, algoritmi koji određuju šta će korisnici društvenih mreža videti u svom fidu osmišljeni su tako da nas što duže zadrže onlajn. Ukoliko primete da nas određena vrsta sadržaja više interesuje i povećava naš „ingejdžment“ (aktivnost), onda će nam se plasirati još takvog i sličnog sadržaja. Za njegovu ćerku Moli to je značilo da joj je Instagram nudio sve više sadržaja na temu samoubistva i samopovređivanja kako bi joj što duže zadržao pažnju.
Niko izvan ovih kompanija ne zna na koji tačno način one to rade, niti postoji ikakva državna regulacija koja bi mogla da zaštiti korisnike i spreči ovakve „spirale smrti“, upozorava Rasel: „Sve dok kompanije poput Fejsbuka mogu da posluju bez ikakvih ograničenja i uvida u njihove načine rangiranja sadržaja i korišćenja podataka, javno zdravlje i sigurnost su ugroženi, a deca iz nedelje u nedelju gube živote.“
Krajem prethodne godine i kod nas je bila aktuelna tema povezanosti samoubistava mladih i interneta nakon tragične smrti poznate dvadesetjednogodišnje jutjuberke. Na meti su se našli drugi domaći jutjuberi i sadržaji koje oni plasiraju mladima, pa je pokrenuta i peticija da se jednom od najpoznatijih među njima zabrani emitovanje na Jutjubu zbog vređanja, psovki i maltretiranja.
Najmanje se, međutim, pitanja postavljalo oko same prirode ovih novih medija na kojima naša deca žive svoja detinjstva. Za početak, da li bi ove kompanije uopšte mogle da postoje, i donose profit svojim vlasnicima i deoničarima, da nisu štetne po nas i našu decu? Jer, uprkos lepim sloganima kojima se kite, i u kojima se pozivaju na neke tobožnje ljudske i društvene vrednosti, njihov cilj nije ni edukacija ni „povezivanje ljudi“ već iskjučivo profit.
Ako ste pogledali dokumentarni film „Društvena dilema“, onda se verovatno sećate upozoravajuće konstatacije da internet platforme uopšte nisu besplatne za svoje korisnike iako tvrde drugačije (setite se dugogodišnjeg slogana Fejsbuka “it’s free and always will be”). Nisu besplatne, zato što njihovi pravi korisnici niste ni vi ni vaša deca. Ne, mi pomahnitali skroleri i kliktači mu više dođemo kao njihov proizvod. A kupac je onaj ko tim kompanijama zaista daje novac – a to su oglašivači. Zbog njih Fejsbuk, Jutjub, TikTok i ostali i postoje i njima nas na tacni isporučuju zarađujući tako svoj milijarde. Internet platforme su, jednostavno rečeno „valjači“ naše pažnje, kao i podataka o nama koje sistematično prikupljaju. A sadržaji kojima pokušavaju da zadrže tu našu pažnju – razne usluge, klipovi, slike, mimovi, vesti… sve su to samo granule i koncentrati kojima nas kljukaju kako bi mogle dobro da nas unovče kod svojih pravih korisnika. A mi kljucamo i ne prestajemo, baš kako i žele.
Razmislite sada ponovo o tome zašto i kako su današnje zvezde Jutjuba postale to što jesu. Zbog kojih algoritama se baš njihovi sadržaji pojavljuju na prvom mestu među preporukama vašoj deci, a ne nešto primerenije i vrednije? Razmislite čiji novac je podsticaj tim kontroverznim osobama da nastave sa pravljenjem i emitovanjem svojih sadržaja? Ko im uplaćuje na račune milione od kojih kupuju poršee? Za svaki ekstreman sadržaj koji okače na svoje kanale – prozivke, hajke, pretnje, a koji izazove veliki broj pregleda, oni bivaju novčano nagrađeni, kako od strane platforme na kojoj plasiraju svoj sadržaj, tako i od svojih sponzora, uglednih kompanija koje takođe žele da se ogrebu za deo pažnje milionskog auditorijuma i kojima je bitno koliko dece će videti njihovu reklamu, a ne kojim su to neprimerenim metodama ta deca privučena da je pogledaju.
Očekivanje da kompanije osnovane radi profita brinu o našoj deci je naivno i smešno. Princip po kome internet platforme funkcionišu je proizvodnja novih i novih „zamajavača“ koji će našu decu držati onlajn i danju i noću, jer svaki put kada vaše dete ugasi ekran svog telefona one gube novac. Dok se mi čudimo odakle dolaze te problematične zvezde koje „zavode“ naše klince na internetu, sistem selekcije koji vrednuje samo gledanost već uzgaja nove generacije sličnih da zamene one potrošene. Peticija, zabrana – nikakav problem, jer slučajeva spremnih da se majmunišu zarad slave i para uvek ima i više nego dovoljno.
Lako bi bilo na kraju ovog teksta reći – ne dajte roditelji svoju decu u šake onih za koje su ona puki proizvod koji prodaju onom ko najviše plati. Ne dajte im da vise na Jutjubu, Instagramu, Tik Toku. Kontrolišite sadržaje koje gledaju i vreme koje provode pred ekranima. Sve je ovo lako reći, ali svi roditelji dobro znaju koliko je to teško i uraditi. Borite se protiv giganata koji ulažu milijarde i angažuju najveće umove i najsofisticiranije tehnike kako bi znali vaše želje, navike i potrebe bolje od vas samih i koristili ih protiv vas. To je toliko neravnopravna borba da jedino što roditelj u njoj može da zaradi jesu frustracija i osećaj krivice.
U borbi protiv predatora koji se hrane našom pažnjom i pažnjom naše dece i pritom ni od čega ne prezaju individualni otpor „nije rešenje, iz istog razloga zbog kojeg nošenje gas maske dva dana nedeljno nije rešenje za zagađenost,“ objašnjava bivši inženjer Gugla Džejms Vilijams: „Nakratko, to može ublažiti efekte ali na duži rok nije održivo, jer se ne bavi sistemskim uzrocima. Protiv ogromne invazivne sile koja menja celo društvo ne možete se boriti promenom ličnih navika, već je okružnje to koje mora da se promeni,“ objašnjava Vilijams. Što znači da same internet platforme moraju biti pritisnute uza zid i naterane da promene način na koji funcionišu.
Vilijams je napustio Gugl jer je uvideo da su ciljevi internet platformi u suprotnosti sa vrednostima kojima lično teži, i zatim je sa nekoliko kolega osnovao neprofitnu organizaciju Centar za humanu tehnologiju koja je posvećena kreiranju humanijeg tehnološkog okruženja. Kao jedan od najvažnijih aktivista u borbi protiv iskorišćavanja ljudskog ponašanja i manipulacije ljudskim slabostima na internetu zarad profita, Vilijams poručuje da je oslobađanje naše pažnje od čeličnog stiska modernih tehnoloških platformi „ključna politička i moralna borba našeg vremena“.
Njegova poruka neće vam pomoći da danas sačuvate vaše dete od štetnih i opasnih sadržaja na internet platformama. Ne možete ga zaštititi. Zato što je realnost da ovu bitku gubimo i da mi to kao pojedinci nismo u stanju. U toj borbi moramo da se udružimo i upregnemo sve dostupne nam snage. Male popravke postojećeg sistema neće doneti ništa, kao ni pronalaženje žrtvenog jarca svaki put kada se desi neki nesrećan slučaj. Što pre to shvatimo, pre ćemo načiniti prvi korak ka nekom boljem i humanijem sistemu u kome naša deca neće gubiti živote zato što kompanije njihovu bezbednost žrtvuju na oltaru profita, dok smo mi samo nemi posmatrači nemoćni da to sprečimo. Sve dok internet platforme imaju neograničene mogućnosti za unovčavanje naše pažnje, prirodno je da će činiti sve što je u njihovoj moći da zombifikovani skrolujemo po 20 sati dnevno.
„Ne možemo više verovati na reč kompanijama poput Fejsbuka da će ‘učiniti sve što mogu’ jer one to neće učiniti,“ poručuje Ijan Rasel, otac tragično nastradale devojčice sa početka priče. „Sada je na zakonodavcima da to učine umesto njih, i donesu propise koji će zaštititi porodice. To je najmanje što Moli i mnoga druga deca koja su izgubila živote zaslužuju.“
Izvor: Detinjarije.com
Komentari 0