Osnovno obrazovanje je završila 1912. godine u Beču, ali tada još uvek nije znala kuda će da se «usmeri». Kako bi usavršila znanje engleskog jezika, 1914. godine je otputovala u Englesku, gde je zatekao rat. Kao državljanin neprijateljske Austrije, morala je da se vrati kući. Nije ni slutila da će za 25 godina opet da se nađe u istoj ulozi, bežeći sa slavnim ocem pred Hitlerovim režimom. Po povratku u Beč, počela je da predaje u školi koju je i sama pohađala. Jedan od učenika će, osvrćući se na njen rad, kasnije zapisati: «Mlada nastavnica je s nama bolje izlazila na kraj nego bilo ko drugi».
Već sa petnaest godina, Ana je počela sa čitanjem očevih spisa, a njegovom radu se ozbiljno posvetila oko 1918. godine, kada je po prvi put sela na njegov kauč u ordinaciji. Inače, tek je u kasnijem periodu, kodeksima struke, psihoanaliziranje sopstvene porodice proglašeno neetičnim.
Ana je, zajedno sa ocem, 1920. godine pohađala kongres psihoanalitičara u Hagu. U to vreme, Frojdovi su se družili sa čuvenim pesnikom Rilkeom, čijom se poezijom Ana rado «opijala». Od tog doba datira i njena izjava: «Što se više interesujem za psihoanalizu, sve više uviđam da je to put ka istom onom dubokom i ispravnom razumevanju ljudske prirode koje pesnici imaju».
Ana je otišla korak dalje od svog oca. Dok je stari Frojd bio opčinjen idom (podsvesnim u čoveku), ona se sve više zaljubljivala u ego (svesno ja u čoveku) i njegovu ulogu u životu čoveka. Više se bavila dinamikom psihe nego njenom strukturom. Sa druge strane, uvidela je da se ličnost čoveka najvećim delom formira u najranijoj mladosti. Tako je 1923. godine započela praksu psihoanalitičara dece, a njen rad je pretočen u prvu knjigu – Upoznavanje sa tehnikama dečje psihoanalize. Bio je to period ushićenja, kojeg je kasnije opisivala: «…kako smo samo bili puni energije, kao da smo otkrivali novi kontinent. Pedalj po pedalj… kao pravi istraživači. A sad nam se pruža prilika da istinski menjamo stvari».
Premda je iza sebe ostavila kapitalna dela o teoriji mehanizama odbrane i ego psihologiji, Ana se nije zadovoljila samo teoretisanjem. Njena prava interesovanja su bila više naklonjena praksi, pa je većinu energije posvećivala radu sa decom i adolescentima, grupi koju je očev pristup i metod skoro u potpunosti isključivao. Posmatranje deteta u već odraslom čoveku, od male je pomoći za pojedinca samog. Možete ga dobro razumeti, ali mu i malo pomoći.
No, ako radite sa decom, koja su još uvek u svom primarnom okruženju, svojoj prvoj porodici, vi imate odrešene ruke da direktno utičete na uzroke i time kreirate željene posledice.
Umesto posmatrača, vi postajete direktno umešani. Ana Frojd je odlučila da u život dece ne ulazi kao još jedno dete, niti kao zamena za roditelja. Odlučila je da bude «još jedna odrasla osoba», što se u životu i analizi njenih malih pacijenata ispostavilo kao najprirodnija stvar. Veliki napredak je postignut i postavljeni su temelji moderne dečje psihologije. Kod dece su problemi još uvek aktuelni, pa je malo verovatno da su se već transformisali u neke kompleksne simbole. Rešiti problem u povoju, bila je pokretačka ideja Frojdove ćerke, a radošću ispunjava sve nas koji o njenom delu slušamo, čitamo, ili u njemu svakodnevno direktno učestvujemo.
Dr Vladimir Ostojić
Komentari 0