“Želja mi je da podstaknem natalitet u Srbiji i u tu svrhu moja kompanija poklanja porodilištu ovaj najsavremeniji inkubator sa željom da što manje bude u upotrebi i da nam se u velikom broju rađaju zdravi potomci”, završio je Velibor besedu povodom donacije njegove kompanije. Usledio je aplauz prisutnih doktora, medicinskog osoblja, novinara i snimatelja koji žurno odlaze da pripreme prilog za večerašnje vesti. Lepo je u moru loših vesti da se nađe bar jedna dobra. Velibor je zaslužio da se pomene. Svi će mu čestitati i diviti se njegovom plemenitom činu. Svi, osim žena iz njegove firme.
Poznajem Velibora od ranije. Maja, dugogodišnja prijateljica, radi kod njega. Tehnolog po struci, vredna i lojalna radnica. Nema mnogo firmi koje zapošljavaju tehnologe, pa je Maji stalo do posla. Stalo joj je, međutim, i do proširenja porodice. Samo ne zna kako to da izvede jer, Velibor je prošle godine smanjivao broj zaposlenih. Posla je sve manje, kriza je, stoga nije produžio ugovor dvema devojkama u kontroli kvaliteta. Nije rekao zbog čega, ali svima je bilo jasno da tek udate devojke verovatno planiraju i porodicu, a Velibor nema od toga neke vajde. Zna se i da je prvu saradnicu Mariju, kada je otišla na porodiljsko vratio već posle šest nedelja. Bio neki važan projekat koji je mogla samo ona da završi. Uljudno ju je zamolio, nije da nije. Rekao je da bi bilo dobro da se vrati, da je ne bi premeštao na niže plaćeno radno mesto kad se vrati. Samo je Miru iz računovodstva nekako ispratio na porodiljsko. Zatrudnela je posle mnogobrojnih pokušaja i naravno, odmah je otišla na održavanje trudnoće. Pre toga, hvalio se da ima najbolju računovođu u zemlji, vrednu, pouzdanu, pametnu… Posle odlaska Mira je postala razmažena trudnica, ni nalik onima iz njegovog zavičaja koje su okopavale njivu u devetom mesecu, završile posao i tek onda otišle da se porode.
Zato Maja stalno odlaže trudnoću, a nije ni jedina. Od četrnaest devojaka koje rade u firmi kod Velibora, poslednjih pet godina samo jedna je zatrudnela, iako se većina udala i ima supruge. Rode u ovu firmu ne svraćaju često.
„Prosto ne znam šta da uradim. Trideset peta mi je godina, vreme prolazi brzo. Stalno odlažem, brinem se šta ću ako ostanem bez posla.“ poverava mi se Maja dok gleda negde u daljinu. Kapućino ispred nje se odavno ohladio.
Ne znam kako bih mogao da joj pomognem da reši dileme. Osim razumevanja, čini mi se, nemam više ništa da joj pružim.
“A, kako je tvoja supruga uspela da rodi decu i da izgradi karijeru?” zatekla me je Maja pitanjem.
Gotovo sam zaboravio na to, prošlo je već jedanaest godina. A ne bih smeo da zaboravim, jer, naše iskustvo je drugačije. U vreme prve trudnoće supruga je radila za jednu domaću osiguravajuću kompaniju. U trećem mesecu, dobila je ponudu da pređe u stranu kompaniju koja se tada osnivala. Prilika koja se ne propušta. Ali ko će da primi na posao trudnicu, koja uz to planira da koristi bolovanje godinu dana, i sve to u firmi koja se tek osniva. Verovala je da će je odbiti. Kada je oborenog pogleda sve to rekla Ljubici, direktorki, dobila je uz osmeh jasan odgovor: “Mi na tebe računamo”. Zaposlili su je, a već posle šest meseci kompanija “Wiener Statdische” dobila je prinovu. Naša Jovana je bila prva beba koja se rodila u firmi. Direktorka Ljubica i koleginice došle su, čak, i na babine. Sa Mihajlom, tri godine kasnije, isto tako. I tako su nastavili do danas. Radovali su se trudnoći svake zaposlene. Jasniju poruku nisu mogli da pošalju.
Prošle godine, proslavili su deset godina uspešnog poslovanja u Srbiji. Višestruko su uvećali prihode. Višestruko su uvećali broj zaposlenih. A i dece. Od osnivanja do danas, četiri stotine dece rođeno je u toj kompaniji. Rode u ovu firmu, izgleda, rado svraćaju .
A kad smo već kod roda, o njima je lepo govorio gazda Milenko, neobični lik u istoimenoj seriji iz naslova: “Rode su ptice koje pažljivo biraju svoj dom. Gde su rode, tu je dobro. Među pticama poznate po vernosti, kada jednom odaberu svoj dom, rode mu se svakog proleća iznova vraćaju. A kada se ne vrate, to znači da su stvari jako loše, da su vazduh, voda, ljudi – zagađeni pohlepom, malodušnošću, zavišću…”
Zato, dragi moji mladi čitaoci, kada budete birali firmu u kojoj ćete da svijete gnezdo raspitajte se kolike su plate, koliko je radno vreme, kako im ide na tržištu… Ali, priupitajte ih i koliko su imali prinova u firmi. Poučen iskustvom, smatram da je i to znak plodnosti kompanije. Jer, kao što kaže Milenko…
Gde su rode, tu je dobro.
Izvor: Dnevnik jednog direktora
Komentari 0