Piše: Piter Grej
Kao bio-psiholog istraživač sa doktorskom diplomom, u životu sam dosta učio. Prilično sam dobar u rešavanju problema, kako na poslu tako i u životu, ali to ima malo veze sa mojim školovanjem. Učio sam algebru, trigonometriju, račun i razne druge vrste matematike, ali ne mogu da se setim da sam se ikada sučio sa problemom, čak i u mojim naučnim istraživanjima, koji je zahtevao ta znanja. Ono malo usko specijalizovane matematike koja mi je bila potrebna – naučio sam na poslu.
U prave probleme sa kojima sam se suočavao u životu spadaju oni fizički (kako rukovati nekom mašinom ili otčepiti wc šolju), društveni (kako zainteresovati za sebe ženu iz snova), moralni (da li dati učeniku koji je pao na testu prelaznu ocenu zbog truda) i emocionalni (izlaženje na kraj sa tugom nakon što mi je umrla prva žena ili zadržavanje pribranosti kada sam na klizanju propao kroz led). Većina problema u životu ne može se rešavati formulama ili zapamćenim odgovorima poput onih koje učimo u školi. Oni zahtevanju prosuđivanje, mudrost i kreativnost koje stičemo kroz životna iskustva. Deci, ta iskustva dolaze kroz igru.
„Većina problema u životu ne može se rešavati formulama ili zapamćenim odgovorima poput onih koje učimo u školi. Oni zahtevanju prosuđivanje, mudrost i kreativnost koje stičemo kroz životna iskustva. Deci, ta iskustva dolaze kroz igru.“
Ja sam srećković. Odrastao sam u Sjedinjenim Državama tokom 50-ih, na vrhuncu razdoblja koje istoričar Hauard Čudahov naziva “zlatim dobom” slobodne igre. Nekoliko decenija ranije izgubila se potreba za dečijom radnom snagom, a odrasli još nisu počeli deci da oduzimaju novostečene slobode. Išli smo u školu, ali to nije bila tako velika stvar kao danas. Školski dan trajao je šest sati, ali smo u osnovnoj školi imali pauze od pola sata pre- i popodne, i sat vremena pauze za ručak. Nastavnici su nas tek ovlaš nadzirali iz daljine, ali i tada su retko intervenisali. Rvali smo se po školi, penjali na drveće u obližnjim šumama, igrali sa noževima a zimi organizovali bitke u grudvanju. Ništa od toga danas ne bi bilo dozvoljeno u državnim školama. Van škole, obavljali smo nešto kućnih poslova i neki od nas su radili kao raznosači novina (što nam je ulivalo osećaj zrelosti i obezbeđivalo sopstveni novac), ali smo veći deo vremena bili slobodni – slobodni da se satima slobodno igramo svaki dan posle škole i čitave dane vikenda kao i tokom celog leta. Domaći zadatak u osnovnoj školi nije postojao a u starijim razredima je bio minimalan. Postojalo je opšte imlicitno uverenje da je deci potrebno mnogo vremena i slobode za igru.
Ovaj tekst pišem kao reakciju na vest kako se sprema plan da se školski dani produže a raspusti učine kraćim. Sekretar za obrazovanje se nada da će više vremena provedenog u školi poboljšati rezultate testova britaskih učenika do nivoa kakav imaju učenici iz Kine, Singapura i ostalih istočnoazijskih zemalja. Paradoksalno, ovaj predlog se pojavio samo nekoliko meseci nakon što je kineski Ministar obrazovanja objavio izveštaj pod nazivom “Deset mera za smanjenje akademskog tereta učinicima osnovnih škola” u kome poziva na kraći boravak dece u školi, manje domaćeg i manje oslanjanja na rezultate testova kao način vrednovanja škola.
„Pedagozi u Istočnoj Aziji počinju da sagledavaju ogroman podbačaj svojih obrazovnih sistema. Raširen izraz kojim se opisuju đaci koji izlaze iz kineskih škola je “gaofeng dineng” što znači “dobri na testovima ali loši u svemu drugom”.“
Komentari 0