„Najvažnija društvena veština je sposobnost ulaženja u umove drugih ljudi, i posmatranje sveta njihovim očima. Bez ove sposobnosti, ne možete imati srećan brak, dobre prijatelje i kooperativne kolege. A tu veštinu deca neprestano uvežbavaju kroz igru.“
U igri, deca takođe uče i da kontrolišu impulse i slede pravila. Sva igra, čak i ona najslobodnija, ima pravila. Borba u vidu igre se razlikuje od prave borbe u tome što ima pravila. U njoj ne možete šutirati, gristi, grebati ili povređivati protivnika. Dok je cilj prave borbe da potčinite drugu stranu, cilj borbe-igre je da što duže traje, a to se postiže samo ako su obe strane zadovoljne. U sociodramskim igrama kao što su igranje “kuće” ili pretvaranje da ste superheroji, glavno pravilo je da morate ostati u ulogama. Ako ste pas, morate lajati umesto da pričate i hodati na sve četiri koliko god vam to neudobno bilo. Ako ste Super-žena i vaši saigrači veruju da ona nikada ne plače, morate se uzdržati od plača čak i ako padnete i udarite se. Biti čovek znači umeti da kontrolišeš svoje nagone i ponašati se u skladu sa društvenim očekivanjima.
Kroz igru deca (i drugi mladi sisari) uče i da kontrolišu strah. Mladi sisari mnogih vrsta igraju se na načine koji dečuju opasno. Jarići skakuću po liticama, majmunčići se jure po visokim granama. Mladi ljudi takođe vole opasno da se igraju. Zašto? Izgleda da dobit od takve igre preteže nad opasnostima. Oni se “doziraju” najvišim nivoima straha koji mogu da podnesu a da ih ne spopadne panika, i uče da kontrolišu svoja tela kada su lice u lice sa opasnošću. A to je veština koja im jednog dana može spasiti život.
„Ako ste Super-žena i vaši saigrači veruju da ona nikada ne plače, morate se uzdržati od plača čak i ako padnete i udarite se. Biti čovek znači umeti da kontrolišeš svoje nagone i ponašati se u skladu sa društvenim očekivanjima.“
Deca uče u igri i kako se kontroliše bes. Jedan mališan može slučajno povrediti drugog tokom koškanja, pregovori oko pravila igre mogu propasti ili zadirkivanje može otići predaleko. Ali da bi se zabava nastavila, bes mora biti obuzdan. Kako bi se igra produžila, igrači moraju umeti da zaustave agresivno ponašanje bez fizičkog obračuna ili izliva besa, jer će i jedno i drugo prekinuti igru. Na taj način, deca uče da kontrolišu bes.
Naučnici su gajili male majmune i pacove tako što su im dozvolili sve vrste društvene interakcije, ali su im uskratili igru. Kada su odrasli, testirali su ih i zaključili da su postali emotivni bogalji.U blago zastrašujućem okruženju, postajali bi preplašeni. Uspaničili bi se i ukočili u uglu, ne usuđujući se da istraže okolinu i prevaziđu svoj strah, što bi normalni pacovi učinili. Kada bi ih spojili sa nepoznatim pacovom, ili bi paničili ili ispoljavali agresiju. Nisu bili sposobni da sklapaju prijateljstva.
„Naučnici su gajili male majmune i pacove tako što su im dozvolili sve vrste društvene interakcije, ali su im uskratili igru. Kada su odrasli, testirali su ih i zaključili da su postali emocionalni bogalji.“
Neki ljudi smatraju uskraćivanje igre mladuncima životinja u naučne svrhe nemoralnim. Ali razmislite o ovome: tokom poslednjih 50-60 godina, našoj deci neprestano sve više uskraćujemo igru. U školama se odmori skraćuju, domaćih zadataka je sve više a pritisak da se bude uspešan raste. Van škole, sportovi koje organizuju odrasli (koji ne pedstavljaju pravu igru) zamenjuju spontano igranje. Umesto da imaju hobije, deca posle škole odlaze na časove. Slobodna, nenadzirana igra u komšiluku zamenjena je “zakazanim igranjem” (Playdates) koje nadgledaju odrasli, uvereni da treba da intervenišu umesto da puste decu da sama reše svoje probleme. Ove promene desile su se postepeno i neprimetno, ali su ogromnih razmera. Izazvali su ih roditeljski strahovi i porast broja stručnjaka koji neprestano upozoravaju na opasnosti, nestanak bliskih komšijskih odnosa ili uverenje da deca više mogu da nauče od nastavnika i odraslih, nego od druge dece.
„Ne, deci nije potrebno više škole. Potrebno im je više igre. Ako nam je stalo do naše dece i budućih generacija, moramo preokrenuti užasan trend kome smo svedoci poslednjih pola veka. Moramo detinjstvo vratiti deci.“
Dramatično smanjenje mogućnosti za igru praćeno je jednako dramatičnim porastom mentalnih poremećaja kod dece. Klinička depresija i anksioznost kod dece u SAD češća je 5-8 puta nego 50-ih. Druga istraživanja pokazuju da su deca izgubila empatiju a da je narcizam u zamahu. Postoje čak i načini da se izmeri nivo kreatvinog razmišljanja, i istraživanja ukazuju na to da je kreativnost tokom poslednjih 30 godina u stalnom padu kod svih uzrasta. Sve ove strašne promene koje prate nestanak igre tačno su ono što se može i predviteti, znajući čemu igra služi.
Ne, deci nije potrebno više škole. Potrebno im je više igre. Ako nam je stalo do naše dece i budućih generacija, moramo preokrenuti užasan trend kome smo svedoci poslednjih pola veka. Moramo detinjstvo vratiti deci. Deci mora biti dozvoljeno da slede svoje urođene nagone za igrom i istraživanjem, tako da mogu da porastu u intelektualno, društveno, emocionalno i fizički jake i otporne ljude. Kinezi su to konačno počeli da shvataju, a trebalo bi to da shvatimo i mi.
Članak je objavljen na sajtu magazina Independent 21.januara, i tokom poslednjih mesec dana podeljen je na društvenim mrežama više stotina hiljada puta.
Prevela: Jovana Papan
Dr Piter Grej je profesor psihologije na Bostonskom koledžu i autor knjige “Slobodni da uče: Zašto će oslobađanjem instikta za igrom naša deca postati srećnija, samostalnija i biti bolji đaci” (‘Free to Learn: Why Unleashing the Instinct to Play Will Make Our Children Happier, More Self-Reliant, and Better Students for Life’ )
Preuzeto: Detinjarije
Komentari 0