Kako sam jedan period života provela kao samohrana majka, vremena za mene nije bilo ni u snovima. Kada se pojavio moj sadašnji muž, javilo se ni neko vreme.
Isidora i ja smo oduvek imale neke svoje rituale. Odlasci u bioskop, na treninge, muzeje. Sve je to bilo za nas dve. Išao je često sa nama i tata ali sam volela nekako te naše izlaske. A onda je došla Drina na svet. Bilo je mesta koja nisu primerena za nju, na mnogima je ona opterećenje bila. U nekim ‚‚akcijama‚‚ nije mogla da učestvuje. Sa druge strane kao dojeno dete nisam mogla ni predugo da je ostavljam. Osećala sam se pomalo lose jer je dolazak drugog deteta uticao na život prvog.
A onda smo nekako postali stručnjaci za instant rešenja. Smišljali smo kako da kako da adekvatno animiramo Drinu ako vozimo Isidoru na plivanje, kako da neku aktivnost prilagodimo bebi. Ja ne vozim i najviše od svega sam volela da odvedem Isidoru na trening i onda završavam obaveze po pitanju kupovine, plaćanja računa ili da sednem i čitam knjigu, obavim neki relaksirajući razgovor za koji nemam vremena tokom dana.
Kada je razlika između dece bezmalo šet godina to ima velike prednosti i velikih mana. Jeste divno što uvek starije dete mora da pričuva mlađe, što ne moram fizički da bdim nad dvoje. Ali mana je što je jako teško starijem detetu omogućiti mir u smislu slobode za učenje, druženje. Vrlo često primetimo kako moja starija ćerka želi da se mazi jer nekako je maženje više namenjeno malima. A nije se toliko mazila kada je bila jedinica. Kada imamo više dece znamo da se pažnja deli I da ne možete istovremeno da se fokusirate na svako dete. Iz tog razloga mislim da je lepo da imamo vreme za svako dete ponaosob. Nije svako dete istih interesovanja niti treba da bude. Lepo je da kod dece razvijamo tu individualnost. Lepo je ako možemo u ovim previše brzom vremenu da odvojimo vreme za sitnice koje čine srećnom svako dete. Tempo života nam je takav da je odlično kada uspemo da se svi skupimo.
Možda nam samo treba više nekih svakodnevnih trikova. Da znamo da multitaskujemo dok kuvamo ručak. Da vreme dok peglamo iskoristimo za igranje na “Na slovo na slovo”, da imamo strpljenje dok deca hoće da nam pomognu u kuhinji. Sa Isidorom sam vreme u autobusu uvek zanimljivo provodila. Učile smo pesmice za školu, ponavljale engleski,…
Kao što je teško sačuvati individualnost po dolasku deteta na svet, tako je teško sačuvati i vreme za prvo dete. Beba traži fizičko prisustvo a straije dete pre svega emotivno kada postane prvo a ne jedino dete u porodici. Kada sa bila samohrana majka koja radi i studira osećala sam se kaoi boginja Šiva. Sada se osećam kao zmijica iz one igrice koja pokušava da uhvati svaki deo koji se nađe ispred nje a da ne udari sama u sebe.
Kao u svemu, mislim da je najbitnije shvatiti da vreme brzo prolazi i da smo jedni drugima važni. Da se neke stvari brzo zaborave a ostane ljubav i emocije.
P.S. I ok je pobeći sa starijim detetom u bioskop. Isto je tako ok igrati se sa kinetičkim peskom sa mlađim detetom i ostaviti haos (ili čekati da starije dete skloni jer mu dolaze drugari). 😊
Komentari 0