Vuk i tri praseta

Uskoro nastupa kraj jednog doba – vrtićkog doba. Počelo je odbrojavanje: još tri meseca i gotovo. U to ime, kada su u vrtiću ponudili dvodnevni izlet na salaš, prihvatila sam tu poslednju priliku za druženje.
Prijatelji čija deca pohađaju istu ustanovu požalili su mi se da putuju baš u petak pre tog izleta, te nemaju kome da tog dana povere decu. Ponudila sam da ih ja sve preuzmem. Plan je bio jednostavan: U petak popodne uzmem tri deteta nakon vrtića, preživim nekako popodne i veče, strpam ih na spavanje i ujutru – hop u autobus, pravac salaš. Zvučalo je jednostavno. Osim toga, tri ženska deteta, pa to je idealna kombinacija. Lepo se slažu, dobro se znamo. Dogovor je pao.

Vaspitačica me dočekuje rečima: sve znam, uzimate ih sve tri, za večeru spremate pitu sa sirom i spavaće zajedno u krevecu vaše ćerke. Devojke oduševljeno istrčavaju, počinjem da se pitam, da li je to bila dobra ideja.

U strahu da se nešto ne desi, jer sam odgovorna za tuđu decu, čvrsto držim najmlađu za ruku. Parkirala sam se bukvalno iza ćoška, ali nikad se ne zna šta klinci mogu da smisle i izvedu baš do tog ćoška.

Najmlađa se smestila u sedište moje ćerke. Ova, pak, koristi priliku: sela je u sredinu i izvodi uobičajenu cirkusku tačku. Kad smo same, ponaša se uzorno. Čim ima publiku, neverovatno je šta je sve u stanju da smisli i uradi. Do kuće ima tek desetak minuta vožnje, ali će joj to kratko vreme biti sasvim dovoljno da me iznervira. Pretim da ću je izbaciti iz auta. Sestre me gledaju sa nevericom, a moje slatko dete se smeje još glasnije i počinje da krekeće. Vrtićka grupa im se zove žabice, pa je rešila da pokaže šta sve žabe umeju da rade. Logično, zar ne?

Pita se krčka u rerni a cure se igraju. Sve super, dakle. Ima kod mene dovoljno igračaka za čitav kolektiv. Jedini je problem, ko će sve da pospremi za njima. Ko? Ja, ko drugi.

Kukaju da su gladne. Pita još nije gotova, dajem im grickalice. Samo da ne počnu uglas da zavijaju.

Sto je postavljen, pita u tanjirima. Nakon male rasprave oko čaša, stiže i jogurt. Za sada je dakle sve tip top.

Dobro, malkice smo se natezale, jer ja smatram da ne sme da ostane ni zalogaj. Na kraju smo došle do kompromisnog rešenja.

Pada izjava – kući se ja sama tuširam.

Imajući u vidu da je moje kupatilo metar sa metar i da u tom minijaturnom prostoru imam kadu – verujem joj na reč ali, moja kuća, moja pravila.

U trenutku oduševljenja obećala sam im kokice. Na krevetu. I tinejdžerske serije na njihovom omiljenom kanalu. Ok, obećanje je obećanje. Sve za decu. Uostalom, treba mi malo mira.

Skupljam kokice sa poda i kreveta. Isključujem televizor, gasim svetlo, vreme je za spavanje. Gošće su uzbuđene, ne spava im se. Moje dete je već gotovo.

Odlučile su da sve tri spavaju zajedno. U dečijem krevetu 70 sa 130. Kikoću se i gurkaju, poređale su se kao sarme u ekspres loncu.

Neka ih. Možda im i uspe.
Još samo da napomenem da je dan bio izuzetno topao a noć je sparna.

Najmlađa odustaje. Ne može da se okrene, vruće joj je. Povlači se… na moj krevet.

Hajde, dobro, rešiću to kasnije.

Odlazim u kupatilo. Vraćam se. U krevecu je samo moje dete. Ona koja inače gleda da što češće spava samnom, sada se samozadovoljno proteže u svom krevetu. Sestre su obe kod mene na krevetu. I dalje se uzbuđeno kikoću i gurkaju.

Počinjem da shvatam da u toj sobi nema mesta za mene. Da ih ostavim i odem u dečiju sobu? Ne znam baš. Krevet mi je visok, postoje realne šanse da bupnu na parket. Ajde što će se povrediti, nego je ispod mene komšija idiot koji koristi svaku priliku da lupa o radijator.

Dete mi je zaspalo. Gošće se i dalje vrpolje na mom krevetu, gledam koja će prva da padne. Situacija zahteva drastične mere. Njih dve će nazad u krevetac, a moja ćerka –  kod mene.

Ležim i pretvaram se da spavam, u nadi da će moje prisustvo uticati na devojke u krevecu. Pored mene, ćerka se naglo uspravlja i buni: mama, hoću i ja u krevetac!

Važi.

Ni slučajno.

Svi spavaju. Povremeno se iz kreveca čuje zvuk udarca u drveno uzglavlje. Mlađa skače kao pastrmka u plićaku, šutira sestru u glavu.

Shvatam da sam pogrešila što sam ih namestila „noge uz noge“. Hvatam stariju za ramena i nekako je prevrćem, sad su „glava uz glavu“. Uh, mislila sam da je lakša, a u stvari svako dete je teško kad se opusti.

Iz sna me budi glasić koji cvili – hoću da piškim! Zašto li sam ih sve terala u toalet pre spavanja, da mi je znati…

Glasić od malopre traži vodu. Iz kreveca se čuje još jedan glas – i ja bih vode! Za to vreme moje dete spava samo tako. Simultanka sa dve čaše vode. Prekidam ih na pola čaša, da ne bi za koji sat imala novu turu piškenja.

Iz kreveca se čuje negodovanje. Mlađa je zveknula laktom stariju po glavi. Sreća da su sestre, pa se valjda te noćne batine ne računaju.

Komešanje se ponavlja u redovnim intervalima, između dva udarca cure se prevrću a neko i priča u snu. Jedna diskretno hrče, ne znam koja, ali slutim nadolazeću šmrkavicu.

Sve tri su budne, čujem da spominju igranje pa skačem na daljinski i puštam crtaće, da ne bi probudile celu zgradu. Samo mi nije jasno, kako u svojoj kući spavaju bar do 8 a kod mene se bude u cik zore. Moraću da proučim taj feng šui prvom prilikom.

Doručak. Sestre nisu gladne. Moje dete uvek rado jede. Što li se ja sekiram, ionako autobus za sat vremena kreće za salaš. Brigo moja, pređi na vaspitačice.
Ali ne, to je jače od mene.
Iz moje kuće nijedno dete neće izaći bez doručka.
Po cenu da ne odu na izlet.
Gošće me gledaju sa nevericom. Upitno se okreću ka mojoj ćerki, koja punih usta može samo da klimne glavom: da da, moja majka nikada ne blefira. Bolje pojedite te projice, da vam se ne bi desilo da ostanete sa njom preko vikenda.
U čudu su zinule, a ja koristim priliku i ubacujem im hranu u usta.
Joj, kad bi me njihova majka videla…

Niski start pred polazak. Ali pre toga, svi moraju da piške. Nama se ne piški… Morate. Iz moje kuće nijedno dete neće izaći …

Autobus kreće, prisutni oduševljeno mašu a zatim naglas prave planove za vikend. Ja znam šta ću – pravac u krevet da nadoknadim neprospavanu noć.
Pre toga, razmenjujem poruke sa prijateljima.
Sve je u savršenom redu, deca su otišla. Bilo je odlično. Vraćaju se u nedelju oko 17h.
Zašto baš tada?
Ne možete da stignete nazad tako rano?
Ma uzeću ih ja, nije problem. Već smo postale uigrani tim…