Za razmaženost ima leka

Slika koju često vidimo oko sebe izgleda ovako: dete se baca po podu prodavnice sve dok od roditelja ne dobije ono što je htelo.

– Razmaženost kod dece uglavnom nastaje kao posledica pogrešnih roditeljskih uverenja. Neka od njih su da samo loši roditelji kažnjavaju i kritikuju decu, da deca stalno treba da budu srećna i zadovoljna, da deci treba ispunjavati sve želje, da je kazna isto što i nasilje, i slično. Sve to za rezultat ima inflaciju pohvala i nagrada s jedne strane, a s druge strane – mali broj zahteva. Kada se tome doda odsustvo kritika i sankcionisanja neželjenog ponašanja, pred nama je razmaženo dete, a osnovni princip po kome ono funkcioniše jeste princip hedonizma – objašnjava Darka Krsmanović, psihoterapeut, psiholog i pedagog.

Ona savetuje da roditelji prvo preispitaju svoj vaspitni stil i sagledaju koliko su u njemu zastupljene pohvale i nagrade, kritike i kazne i koliko često svojoj deci postavljaju zahteve.

– Danas vlada disbalans u smislu da je detetu sve dozvoljeno, da su zahtevi preniski i da su nagrade i hvale preterane – čest, da ne kažem najčešći model. Naravno, praksa pokazuje i da su česte kombinacije kao što je, na primer, prerazmaženost i prezaštićivanje kada imamo dodatni otežavajući faktor – nizak nivo samopouzdanja – što dugoročno direktno utiče na snižen razvoj samopoštovanja kod dece – upozorava sagovornica.

Kako da ne razmazite dete

Priđite mu sa puno ljubavi i razumevanja. Ne zaboravite da mu pokazujete poštovanje i kada mu dajete do znanja da od njega zahtevate određeno ponašanje jer ga smatrate dovoljno zrelim da to ponašanje i usvoji. Ono što treba da vam budu smernice svakako je:

• dajte jasna uputstva detetu (jasan govor, jednostavne formulacije)
• ponudite izbor
• postavite korisna pitanja
• koristite kreativnost, humor, pozitivno potkrepljenje kad god je to moguće
• oslanjajte se na pravila i rutinu
• pretvorite očekivanja od dece u jasne zahteve
• posledice nepoželjnog ponašanja unapred odredite

Osnovno pitanje je, kaže Krsmanovićeva, koliko u stvari mi sa takvim vaspitnim stilom činimo dobro svojoj deci i koliko ih dobro pripremamo za život?! Da li sami pravimo razliku između zahteva i očekivanja?! Da li smo odlučili da se ponašamo po modelu koji smo dobili od svojih roditelja ili upravo suprotno od toga?
Ljubav

Važno je pokazati detetu stav čvrste ljubavi.

– To znači da ne može dobiti sve, da mora da poštuje osećanja i potrebe drugih kao što drugi poštuju njegove. To podrazumeva i da mora naučiti da odlaže zadovoljenje svojih želja ili čak i da odustane od nekih koje su potpuno nerealne. To takođe implicira da zahteve prihvata kao sastavni deo života, a ne kao obavezu koja je dosadna, neprijatna ili teška, pa je kao takvu treba eskivirati – objašnjava Krsmanovićeva.

Pošto je susret sa vršnjacima jedan realan test detetove pripremljenosti za svet u kome živi, neusklađenost sa okolinom često jeste rezultat dečjih očekivanja.

Neprihvatanje

Dete koje nije razmaženo naučilo je da prihvati „ne“ kao odgovor, kaže sagovornica, ne doživljava ga kao atak na njegovu ličnost. Ono je takođe spremno da prihvati kritiku i zna da ona nije usmerena protiv njega, već da je cilj te kritike konstruktivna promena ponašanja.
– To je dete koje je naučilo da toleriše neprijatnost, dete koje prihvata realan svet i ne pokušava da realnost uklopi u svoja uverenja jer mu je tako ugodnije i lagodnije – kaže Krsmanovićeva.

– Dete koje je prerazmaženo očekuje da od drugih ima tretman kao i od roditelja, a to znači da drugi postoje zbog njih i da su dužni da im ispunjavaju želje. Ukoliko se ponašaju drugačije, deca to doživljavaju kao atak na njih, poistovećuju to sa mržnjom i trude se da uzvrate istom merom. Dakle, često su u sukobu sa okolinom, osećaju se neprihvaćeno i nespremno, a neretko se takav scenario prenese i na kasniji život – kaže sagovornica.

Roditelji se uglavnom obraćaju za pomoć terapeutima kada osete da su potpuno nemoćni i kada ne znaju kako da se postave, a svesni su da imaju problem. Često nisu svesni svoje uloge u ponašanju dece, pa očekuju da im se dete vrati „popravljeno“ nakon nekoliko razgovora.

– Takav pristup svakako neće dati rezultat, jer niko nema čarobni štapić, ali ako je roditelj spreman da i sam radi na sebi i odnosima sa decom, roditeljstvu uopšte, da se uključi i prihvati stav da su prave greške samo one koje se ne isprave, onda nema razloga za pesimizam – kaže psihoterapeut.

Izvor: Blic.rs