Nekada je život bio drugačiji, kasnije sam legala, kasnije ustajala i uvek bila neispavana. Od čega, pitam se sada. Nisam imala kućne obaveze, neplaćene račune, dete kom sam potrebna u svakom trenutku. Život se sastojao od posla, prijatelja, putovanja i mojih hobija. I naravno, slatkih obaveza oko sestrića. Kog sam morala samo da volim i mazim, ne i da ga vaspitavam.
Danas se osećam kao bubanj već mašine sa 1000 obrtaja. Probudi me sat, minut buljim u prazno, obuci se, umij, operi zube, našminkaj. Budim ćerku (koje srećom voli vrtić i nije mrgud kada se probudi), obučem je, dam terapiju za astmu, sirup za imunitet i izlećemo iz kuće. Sve to uradim za manje od pola sata.
Odlazak u vrtić, zatim posao. Volim put do vrtića, dete je odmorno, raspoloženo i srećno. Što nije slučaj kada se vraćamo jer je 10 sati u vrtiću, dva sata duže od mog radnog vremena.
Po povratku iz vrtića sledi prodavnica, borba sa šarenim kesicama slatkiša, grickalica i zaslađenim sokovima. Nađemo nekako kompromis.
Kuća, spremanje obroka, pranje, peglanje, ribanje. Čak imam i mali ritual. Ponedeljak i četvrtak su rezervisani za usisavanje, čišćenje, brisanje prašine, ribanje. Utorkom i petkom se puštaju veš mašine i pegla se. Sredom se riba kupatilo. Sve ostale kućne obaveze se trudim da negde “uglavim“ da bi nam vikend bio slobodan. Jer, kad razmislim, ja sa detetom preko radne nedelje vreme ni ne provodim. Ujutru 20 minuta u pripremama za vrtić, popodne u spremanju obroka i radu po kući. Spramanje za spavanje, u 21h krevet. Onda se ušuškam pored nje i mazim je, željna sopstvenog deteta. Nije samo meni tako, tako je svim zaposlenim mamama.
Kada sam upisala posdiplomske studije, znala sam da je to izazov. Ali nisam znala da ce toliko boleti kada je baka čuva a ja dođem uveče sa ispita, premorena. Ili da ću jedva čekati vikendom da dete gurnem na popodnevnu dremku da bih učila. Jer kada imaš dete, vreme kradeš (čak i kada je fakultet u pitanju). Sećam se koliko sam bila ponosna kada sam završila višu, kasnije i fakultet. Kako sam se ponosno osmehivala na fotografiji sa kapicom diplomiranog studenta. Ipak, taj ponos se ne može uporediti sa onim koji sam osećala kada sam slikala Isidoru i sebe u porodilištu. Broj ispita se smanjuje a ja pretpostavljam da ću osećati ogroman ponos kada završim master studije koje sam upisala kada sam stekla titula “mama“.
Sećam se i svog pređašnjeg života. Imala sam kraće radno vreme a uvek sam bila umorna od obaveza. Ali obaveze su bile viđanje sa mnogobrojnim prijateljima, putovanja, pozorišta, druženje. Broj prijatelja se nije smanjio, broj drugova jeste. Jer, naša druženja su bila u kafićima, fudbalskim utakmicama.
Sretnemo se nekad, iskreno obradujemo jedno drugom. Popričamo, našalimo. Pitamo jedno drugo kada ćemo se videti. Završi se čuvenom, čućemo se.
Čućemo se, verovatno. Sresti, vrlo moguće. Piti kafu, gotovo nemoguće. Jer moje dete je zbrinuto, samo kada sam ja na poslu a ona u vrtiću. Kada se desi neki slobodan dan, jedva čekam da se naspavamo… Obe… Ako već neko čuva moje dete, ne mogu sebi da dozvolim luksuz da ispijam kafe, već to činim kada moram da idem na fakultet.
Pozovem ja da dođu kod mene. Važi, čućemo se. Ali nisam sigurna koliko je mojim drugarima bez obaveze zanimljivo nestašno dete, možda sat najviše.
Bliski prijatelji su navikli da sam u paru. Više me niko ne pita šta radim, već šta radimo. Moj najbolji drug je završio medicinu, stažira. Mi smo mu uvek zanimljiv izvor informacija, budući da smo stalno bolesne, na nama proverava simptome bolesti i terapije.
Sećam se, kada sam bila trudna, bila sam ubeđena da bi bio divan ginekolog, kada se Isidora rodila ubeđivala sam ga da treba da bude pedijatar. Kada su usledile muke sa astmom, mislila sam da je pulmologija izuzetno korisna specijalizacija. Sada, dok čekamo jul za kada imamo zakazan orl pregled, ubeđena sam da bi mu ta struka ležala. Nažalost, ako Bog da, imaćemo uspešnog kardiohirurga. Zlu ne trebao.
Videh reklamu jednog trgovinskog lanca u kojoj kažu da se kupovina planira. To bi značilo da ja trebam da ostavim dete nekom i da isplaniram kada ću je obaviti što je skoro nezamislivo. Jer treba otići i kod kozmetičara, frizera, fakulteta. A za svo to vreme treba neko da čuva dete. U kupovinu se odlazi na brzaka, vraća sa kesama punim neplaniranih proizoda. Obično bar jedan potreban proizvod ostane na rafu.
Nikada nisam bila dobra domaćica, niti kuvarica. Više se i ne trudim. Mnogo je lakše kada znate da dete ima 
izbalansiranu ishranu u vrtiću pa za taj jedan obrok kući i ne morate da brinete. Nikada nisam skupljala trikove kako skinuti fleku ili kamenac. Pogledam na forumima koji proizvod se najbolje pokazao i kupim ga. Za male kućne trikove domaćica nemam snage niti vremena. Slobodno vreme se trudim da provedem sa Isidorom ili mojim divnim muškarcima (sestrićima Sergejom i Viktorom). Hvala Bogu pa na posao idem autobusom (a maršuta nije kratka) pa mogu da se pohvalim da mnogo čitam, između četiri i šest knjiga mesečno. Tada shvatim da ipak nisam izgubila deo sebe od ranije.
Nedavno sam pričala sa svojom kumom. Sećale smo se dogodovština sa naših putovanja, kada smo obe bile devojke. Sada sam ja mama, a ona će biti za koji mesec. Smejale smo se. Rekla sam joj da nikada nisam bila ispunjenija ali da ostaje mali žal za evropskim putovanjima, obilascima Kapali čaršije, smucanjem po Bečkim ulicama, ispijanjem kafe na praškim trgovima. Jer, nikada neće biti isto. Možemo mi ponovo otići ali nestala je ona bezbrižnost. Jer koliko god da budem daleko od Beograda, makar samo vikend, moje misli će biti sa jednom plavokosom devojčicom.
Sećam se kada sam se prvi put razdvajala od sestrića. Ja sam odlazila na putovanje, oni posle mene. Pa smo se mimoilazili. Jedva sam čekala da ga vidim. Kada sam otišla u Egipat, prvo što sam uradila kada smo se spakovali u hotel, bilo je da se isplačem jer sam znala da sledećih 12 dana neću videti svog lepotana. A kako li je tek sa rodjenim detetom?
I zato, kao što je već neko rekao: Biti majka, znači da će vaša duša zauvek hodati izvan vašeg tela.
mama Jelena Ješić
Komentari 0