Sigurno se svakome desilo da malom detetu, da bi bilo mirno neko vreme, da tablet ili mobilni telefon da se zanima. A onda to polako počinje da prelazi u naviku… Stručnjaci upozoravaju da tako nešto kod male dece može drastično da uspori razvoj govora.
Pametni mobilni telefoni i tableti koji se daju sasvim maloj deci jedan su od razloga zbog čega ona sve kasnije počinju da pričaju, postaju sve više lenja i nezainteresovana za okolinu. Tako smo došli u situaciju da imamo armiju dece koja sa dve ili tri godine ne izgovaraju ni mama ni tata ili se čak toliko povlače u svoj svet da mogu da deluju kao da su autistična, kažu stručnjaci.
– Era moderne tehnologije, pored razvoja tehnološke komunikacije, donela nam je i drugi, nesavršen vid komunikacije koja nije svojstvena čoveku kao socijalnom biću. Čovek je postao nemi posmatrač. Kada ceo ovaj proces primenimo na dete, pored „moderne hrane“, „modernog radnog vremena“, „modernog odrastanja“, imamo potomstvo koje je u sveopštem kašnjenju za nekim davno postavljenim normama – upozorava logoped Neda Milošević.
Ona dodaje da se deci vrlo često daju sadžaji na engleskom jeziku, što je opet na njegovu štetu.
– Detetu koje još nije ovladalo ni maternjim jezikom nije preporučivo da sluša sadržaje na stranom. Zato danas imamo armiju dece koja sa dve ili tri godine ne izgovaraju ni mama ni tata, ali znaju da broje ili izgovore boje na engleskom jeziku koje najčešće opsesivno ponavljaju, a ne razumeju ga – pojašanjava Milošević.
Licem u lice, ne klikom ili preko tač skrina
Prema njenim rečima, posledično imamo i izostanak učenja dvosmerne komunikacije, te najčešće takva deca ne umeju, odnosno nisu naučena da iniciraju komunikaciju na adekvatan, verbalan, način.
Čitav je spektar načina komunikacije koji se razvija pre pojave govora, a koji se može razvijati isključivo u živoj, dvosmernoj komunikaciji – licem u lice, ne klikom ili preko tač skrina.
Psihoterapeut Zoran Milivojević smatra da su igrice i svi sadržaji, koji su namenjini maloj deci, dobro psihološki osmišljeni. Dete dobija zadovoljstvo, sve je puno šarenih boja. Dobijaju čak i nagradu, ukoliko igraju neke igice, jer prelaze nivoe.
Ponašaju se kao da su autistična
– S jedne strane imaju te igrice, taj neki svet koji im pričinjava zadovoljstvo, a sa druge strane imaju realan svet, koji im je nezanimljiv. Pošto im je on dosadan, oni, i tako mali, jedva čekaju da se vrate tabletu, da gledaju te sadržaje koji im pričinjavaju zadovoljstvo. Zbog te nezainteresovanosti za spoljni svet, deca počinju da se ponašaju kao da su autistična – upozorava Milivojević.
Najmlađi samo nekoliko minuta dnevno
Kako kaže logobed, moderan način života osudio je porodicu da detetu od osam meseca starosti, kao stimulativno i zabavno sredstvo nudi telefon ili tablet, svakodnevno i po više sati. Ipak moderna tehnologija je realnost, sveprisutana je i neizbežna, zaot iz toga treba izvući korist.
– Postoje sadržaji koji su korisni i koji mogu blagodetno da utiču na razvoj govora i jezika, ali naravno u odgovarajućoj meri i isključivo na jeziku okruženja. Takve sadžaje ne treba nuditi više od nekoliko minuta dnevno i naravno birati one koji su kvalitetni i prilagođeni uzrastu. Za stariju decu korišćenje tableta i mobilnih telefona treba ograničiti na pola sata dnevno – savetuje logoped Neda Milošević.
Izvor: Blic
Nisu problem telefoni, tableti i ostala tehnika, već neangažovanost roditelja. Moje dete, koje ima 32 meseca, priča savršeno i pored sve moguće tehnike. Koristi i telefon i laptop i smart tv, ponekad i tablet, koliko ona hoće bez nekih većih ograničenja, mada je sada po lepom vremenu više napolju, pa pomenutu tehniku slabije koristi. Jedina ograničenja koja ima su ta šta sme da gleda. Uglavnom gleda crtane filmove i to najčešće Mašu i medu, Maksima, Crvenkapu, Snežanu, Pepeljugu, sluša dečije pesme na srpskom, ruskom, engleskom, grčkom, gleda klipove sa decom. Najvažnija stvar u svemu tome je da ona retko kad sama gleda sve to, a i kad sama gleda ona meni priča o čemu se radi, a ako gledamo zajedno onda ja njoj pričam i zajedno komentarišemo. Ponavljamo zajedno pesmice, brojeve… Nikad nije pričala sa televizorom, tj. sa likovima iz crtaća i slično.
Već sa dve godine ona je pričala u najveće. Sva slova pravilno izgovara, sastavlja i proste i prosto proširene i složene rečenice, kad nešto kaže i mi ostanemo začuđeni da tako malo dete tako nešto kaže. Ali stvar je u tome da ja dosta pričam sa njom, šta god da radimo, mi pričamo, ako šetamo, ako se igramo, ako gledamo tv, ako ja radim nešto po kući, a ona se igra mi pričamo i uvek ispravno, kao da je ona odrasla, a ne njanjavo.
Naposletku, nije kriva tehnika što deca sve manje pričaju, nego su krivi roditelji što ne provode više vrmena sa svojom decom u priči, nego lakše im je da im uvale telefon, tablet, puste tv, a oni da rade nešto drugo, pa posle kriva deca i kriva tehnika što dete ne govori. Lakše je okriviti drugog.
Bravo, Andja, odlican komentar, apsolutno se slazem!