Rutine malom detetu pružaju informacije koje reči ne mogu da mu daju. Ono može da čuje reči koje mu govorimo, ali naše reči ne donose razumevanje. Njegova majka može da mu objasni da ne idu u park zato što je hladno i pada kiša. Ali dete iz ove informacije ne može da zaključi da nije dobra zamisao da danas idu u park zato što to nije zabavno po ovakvom vremenu i da bi se, dalje, moglo razboleti zbog toga. Već je bilo reči o tome da dete koje je naviknuto na hladno vreme insistira na nošenju zimske jakne leti. Isto tako, dete koje prvo postane svesno svoje odeće tokom leta može insistirati:„Bobi ne jakna!“ kada u jesen počne hladno vreme. Za malu decu koja nisu dovoljno razvijena da razumeju razloge, čini se da smo svojevoljno promenili njihov svet samo što su počeli da ga shvataju. Bobi ne stoji bez jakne misleći:„Hladno mi je. Treba mi jakna.“ On samo misli:„Hladno mi je“ i još uvek nije u stanju da smisli rešenje. Ili, malo dete zakopčano pojasom za sedište u kolima ožedni i kaže: „Žedna sam.“ Umesto da joj otac pruži vodu kao što bi uradio kod kuće, on odgovara:„Žao mi je. Nemam ništa za piće.“ Sve dok se dete ne približi petoj godini, nije sposobno da pomisli: „U pravu je. Tata trenutno nema vode.“
Shvatamo da postoje razlozi zbog kojih je roditeljima teško da uspostave jasan raspored za svoju malu decu. Zato je važno da razumeju šta to znači za njihovo dete kada se rutine menjaju. Kada je neophodno da do toga dođe, najmanje što roditelji mogu da urade jeste da moraju da potroše više vremena i energije baveći se svojim detetom. To je zato što promene u očekivanjima neizbežno stvaraju preterano uzbuđenje, pa čak i anksioznost kod male dece.
Konačno, sada razmatramo slobodu sa odgovornošću za dete. Ovo je teška teritorija za svakog odraslog. Kako da reagujemo kada želi da radi nešto što je izvan njegovih sposobnosti ili što ne bi trebalo da radi? Bez obzira koliko pažljivo konstruišemo okruženje deteta da bismo odgovorili na njegove potrebe za formiranjem koordiniranog pokreta, samostalnosti, jezika i volje, njegovo gledište usmereno na sebe u prvim godinama života dovodi do neizbežne osujećenosti i konflikta sa drugima. Da bismo znali kako da pomognemo u ovim situacijama, kao i u svim drugim koje se tiču deteta u samoformiranju, počinjemo od onoga što znamo o fazama razvoja mozga kod deteta. Time razvijamo drugačiji pristup za dete od devet meseci, devet do osamnaest meseci, tri godine i starije od šest godina. U sve četiri faze moramo ispoljiti svoju volju umesto volje deteta u različitim stepenima. Kada dete stigne do šeste godine, moramo pratiti situacije u kojima našim razumom moramo zameniti detetov razum, a od dvanaeste do dvadeset četvrte godine našom mudrošću i procenom za odraslu osobu koja izranja. Načini na koje to radimo trebalo bi da odgovaraju samoformiranju deteta.
Optimalno vreme da se počne sa konceptom ograničenja je pre nego što beba počne vešto da puzi. U prvih devet meseci, koristimo bebinu intenzivnu želju za istraživanjem da bismo ono što moramo da zabranimo zamenili drugim objektom. Budući da je beba zainteresovana za sve što može da istraži čulima, lako je brzo joj oduzeti predmet, skloniti ga u stranu i zameniti ga skoro bilo čim. Za sada još uvek ne moramo da uklanjamo dete ili predmet iz vidnog polja.
U nekom trenutku nakon što napune devet meseci i progresivno do dvanaestog meseca, bebe postaju potpuno pokretne, sposobne da otpuze do bilo kog predmeta koji žele da ispitaju. Senzorno ometanje je obično dovoljno da preusmeri njihovu pažnju, zato što još uvek lako zaboravljaju. Međutim, od dvanaestog do osamnaestog meseca dolazi do dramatične promene: beba počinje da pokazuje jaču volju. Postaje nemoguće jednostavno je preusmeriti na drugi predmet kao ranije. Njen mozak se razvio dovoljno da sada može da zadrži zamisli o tome šta hoće, čak i kada predmet nije ispred nje. Ovo je uzbudljiva mentalna formacija. Ona, međutim, znači da naša jednostavna strategija zamene drugim predmetom više nije efikasna. Sada moramo fizički premestiti bilo dete, bilo predmet iz vidnog polja.
Ovo je presudan period za razvoj volje. Način na koji ograničavate dete tokom ovih šest meseci može ili da pomogne ili da unazadi njegov pogled na sebe i volju da radi na razvoju discipline i samokontrole. Ako vaše dete brzo puzi ili hoda udaljujući se od vas, pokušajte da ga ne pokupite u naručje s leđa. Umesto toga, zaobiđite ga i stanite ispred njega i zaustavite njegovo kretanje licem u lice. Onda ćete moći da preusmerite njegovu energiju na odlučan način i istovremeno mu iskažete poštovanje. Ako je dovoljno staro da hoda, možete ga čvrsto uhvatiti za ruku i odvesti ga u novu situaciju. Preusmeravajući ovako dete, pokazujete mu da nije „grudva gline“ za vas; ono je osoba koja se razvija. Poštujete ga kao nekoga ko jednoga dana mora „da se okrene“ i da ne očekuje da mu neko uvek ,,čuva leđa“.
Komentari 0