Foto: Needpix
Osećaj srama većini nam je poznat i vrlo bolan osećaj, a s druge strane najčešće je dobro skriven od pogleda drugih ljudi. Zbog čega? Sram nam naime govori da nešto nije u redu sa nama, da kao osobe nismo dovoljno dobri, da nismo dovoljno vredni kao ljudska bića. Za razliku od krivice koja nam govori da neko naše ponašanje nije OK, sram nam govori da mi nismo OK.
Sa stidom se ne rađamo, već ga učimo!
Iako većini ljudi poznat osećaj, s osećanjem stida se ne rađamo, već ga – učimo. Naime, kao ljudska bića rađamo se sa izuzetnom socijalnom osetljivošću, odnosno osetljivošću na druge ljude i njihove povratne informacije o nama i upravo ona čini predispoziciju za razvitak srama. Naravno, međusobno se razlikujemo koliko smo osetljivi, no zbog načina na koji se tokom evolucije razvijao naš mozak i kako on sada funkcioniše, povratne informacije od drugih ljudi nas oblikuju – na biološkoj, emotivnoj i psihološkoj osnovi.
Naime, u ranoj, formativnoj dobi, naš mozak se na biološkoj osnovi formira upravo kroz socijalne interakcije, a način na koji se drugi odnose prema nama i našim osećanjima usvajamo kao sliku o nama samima. U detetovom razvoju, osećaj srama javlja se oko 2. godine kao posledica izazivanja osećaja srama, odnosno posramljivanja deteta, što je često korišćena vaspitna metoda. Ukoliko se stidimo kao odrasli, znači da nas je neko u detinjstvu posramljivao, a što nam je osoba bliža i važnija, to je uticaj dublji i dalekosežniji.
Kako sve posramljivanje izgleda?
Posramljivanje može imati različite oblike, od klasičnog ‘Stidi se!’ pa do ‘Sada si jako bezobrazan dečak!’, ‘Baš si prava mala plačljiva beba’, ‘Veliki dečaci ne plaču’, ‘Niko od dece se ne ponaša kao ti’, ‘Zašto ne možeš da budeš kao starija sestra?!’, ‘Nikad ništa od tebe neće biti!’.
Zašto ga koristimo? Jer želimo da vaspitamo dete. Želimo da ga naučimo prihvatljivom ponašanju. Da odraste u pristojnu i moralnu osobu. Da bude lepo vaspitano dete…
Posramljivanje deteta je česta vaspitna metoda koja se koristi kada decu želimo da naučimo ili motivišemo da se „bolje“ ponašaju, bilo u skladu s našim očekivanjima ili društvenim normama. Jedan od ciljeva vaspitanja jeste da deca nauče kako da socijalno funkcionišu i kako da regulišu svoje ponašanje i osećanja i tu im je naše vođstvo neophodno. No, postoje različiti načini kako to možemo da postignemo i u potpunosti je moguće postaviti čvrste granice bez fizičkog i verbalnog kažnjavanja.
Zašto posramljivanje deluje?
Da, zaista, posramljivanjem možemo da kontrolišemo ponašanje deteta.
Posramljivanje je tradicionalno čest način koji koristimo i ne razmišljajući o njegovim efektima. S jedne strane, toliko je uobičajen i zasigurno smo ga i sami nebrojeno puta čuli. Zatim, možemo smatrati da je važno deci dati povratnu informaciju o njihovom ponašanju te da je bolje na taj način korektivno delovati nego, na primer, udariti dete. I konačno, često je zavodljivo efikasan u promeni ponašanja, jer baš poput fizičkog kažnjavanja, često ima gotovo trenutne efekte na zaustavljanje neželjenog ponašanja. Kada se deca osećaju bezvredno, često se jako trude da ugode svojim roditeljima pa može delovati da je tehnika „upalila“, a u stvari dete ne učimo drugim stvarima – ne učimo ga empatiji, moralnosti, samo-regulaciji.
I to je skoro sve što u „pozitivnom“ smislu sram može učiniti, uz otpuštanje napetosti roditelja kada su ljuti na dete, što takođe ima samo trenutne efekte.
Iako može delovati bezazleno, poznato i efikasno, pogledajmo zapravo kolika je cena toga da dete u tom jednom momentu bude „dobro“.
Koje su posledice?
Tek u novije vreme, istraživanja počinju da se bave ovom snažnom i razarajućom emocijom i njenim ozbiljnim posledicama. Kao posledice posramljivanja Gril i Mekgregor navode:
1. Utiče na stvaranje dečijeg identiteta i samopoštovanja. Naime, dečiji identitet se jednim delom formira na osnovu onoga što deca čuju o sebi. Ako im se govori da su „bezobrazna“ ili bezvredna, ona upijaju tu poruku i nose to verovanje u odraslo doba.
2. Osećaj odbačenosti – zbog straha od razotkrivanja dolazi do socijalnog povlačenja iz odnosa.
3. Ograničavanje spontanosti, samo-izražavanja, istraživanja, samostalnosti i učenja. Kada je dete iskusilo takvu negativnu povratnu informaciju o svojoj vrednosti, ono će samo sebe da „cenzuriše“ kako bi je u budućnosti izbeglo. S vremenom, poruke posramljivanja postaju unutrašnji glas ili slika koje nosimo sa sobom u odraslu dob, a koje odgovaraju onima koje smo čuli kao mali „Ne budi glupa!“ ili „Ne budi detinjast!“
4. Teškoće u regulaciji osećanja – izuzetna povučenost (emocionalna inhibicija) ili nasilnost ili bes. Naime, ljudi koji su posramljivani imaju tendenciju ka ta dva suprotna pola izražavanja osećanja.
5. Intenzivno posramljivanje doprinosi razvoju mentalnih bolesti, te istraživanja pokazuju povezanost posramljivanja u ranom detinjstvu i depresivnosti, anksioznosti, fobija, opsesivno – kompulzivnog poremećaja, poremećaja ličnosti, zavisnosti, poremećaja u ishrani i seksualnih disfunkcija.
Posramljivanjem ne odgajamo dobre ljude
Naime, posramljivanje dovodi do toga da se ljudi osećaju poniženima, što može voditi do nasilnosti i besa. Brojne studije povezuju sram sa željom da se kazni druga osoba. Veća je verovatnoća da će ljudi koji su ljuti i posramljeni biti nasilni, agresivni ili auto-agresivni.
Posramljivanje ne uči moralnosti, empatiji niti tome kako graditi dobre odnose. S obzirom da posramljivanjem deci dajemo poruku „ti nisi ok, ti ne vrediš, nešto nije u redu s tobom“, ona ne mogu da nauče ništa o tome kako se drugi osećaju, niti o tome kako njihovo ponašanje utiče na druge. Upravo suprotno, osobe koje u većoj meri doživljavaju sram, manje su empatične prema drugima i u većoj meri okupirane same sobom. Takođe, osnova razvoja moralnosti je dubok osećaj empatije prema osećanjima drugih.
Kakvu saradnju zapravo želimo?
Vrlo je važno razlikovati saradnju koja je zasnovana na sramu od moralno motivisanog ponašanja. U najboljem slučaju, „učestalo posramljivanje dovodi do plitkog konformizma, koji se temelji na izbegavanju neodobravanja i traženju nagrada. Dete uči da izbegava kazne tako što je podređeno i sarađuje, i ta ‘igra’ dobrog ponašanja se ne zasniva nužno na poštovanju“.
Najefikasnije i najzdravije granice mogu se postaviti bez nasilja i posramljivanja. Deca koja su odgajana na način da im se dosledno postavljaju granice na način koji obuhvata jasno izražavanje potreba i osećanja uz poštovanje prema njima, odrastaju snažnija, samopouzdanija i bolje prilagođena.
Autor: Sanja Ivanušević Grgas, dipl.psiholog, praktičar terapije igrom za miss7mama.24sata.hr
Komentari 0