Foto: Freepik
Roditeljstvo je iscrpljujući maraton, od ranih dana bez sna, preko neprekidnog rada sa svojom decom na vanškolskim u osnovnoj školi, do stresa zbog upisa na fakultet. Ovi pritisci su veoma realni i ne treba ih potcenjivati.
Paradoksalno, naše reakcije na roditeljski stres često mogu da se povećaju. (Detetu je stalno dosadno ili je dete „na svoju ruku“? Dajte mu više vanškolskih aktivnosti!) Umesto toga, trebalo bi da smislite načine da rešite roditeljske probleme oduzimanjem, a ne dodavanjem, što često donosi rešenja koja su podjednako efikasna.
Zašto imamo tendenciju da probleme rešavamo dodavanjem, a ne oduzimanjem?
Kada naiđemo na problem „naš mozak je više osposobljen da razmišlja o rešenju dodavanjem nečega“, kaže Džel Šonbrun, profesorka psihologije na Univerzitetu Braun i autorka knjige „Radi. Budi roditelj. Napreduj“.
Kao što Šonburn primećuje, tokom većeg dela ljudske istorije, glavni problem u odgajanju dece je suočavanje sa oskudicom, što je zahtevalo dodatna rešenja: više hrane i više skloništa. U svetu u kom mogu da se zadovolje osnovne potrebe, problemi izgledaju drugačije.
„Takva vrsta rešenja ne funkcioniše dobro u savremenom svetu, tako da imamo neusklađenost između biologije našeg mozga i naše kulture“, kaže Šonbrun.
Ideju rešavanja problema oduzimanjem prvo je predložila Šonbrunina saradnica, lejdi Kloc, profesorka inženjerstva na Univerzitetu Virdžinija, čije se istraživanje fokusiralo na rešavanje problema oduzimanjem. U nizu eksperimenata, objavljenih prošle godine u časopisu Nature, Kloc i njeni saradnici su uspeli da pokažu da iako je oduzimanje često efikasan način za rešavanje problema, to nije nešto što je opšteprihvaćeno i uobičajeno.
Čak je i Kloc, koja se specijalizovala za proučavanje rešavanja problema oduzimanjem i koja je autor dela „Oduzimanje: Neiskorišćena nauka za manje“, zauzela suprotan stav kada je u pitanju haos zvani roditeljstvo.
Što je veći stres, veća je i verovatnoća da ćemo dodati, umesto da oduzmemo
Kao što pokazuje Klocino istraživanje i lično iskustvo, što smo pod većim stresom to više zanemarujemo oduzimanje kao opciju za rešavanje naših problema. U naučnom svetu se to zove „kognitivno opterećenje“. U svetu roditeljstva, to se zove iscrpljenost, smoždenost i preopterećenost.
„Sklonost zanemarivanju oduzimanja još više raste kada smo pod stresom“, kaže Šonbrunova.
I kao što je lejdi Kloc nedavno izjavila za Vašington post „Mi često razmišljamo o listi poslova i o stvarima koje treba da uradimo, a veoma retko razmišljamo o tome šta možemo da prestanemo da radimo. I tako, s vremenom imamo sve više i više stvari na svojim plećima“.
Ova tendencija je jedan od razloga zašto rešenja nalazimo u upisivanju dece na još dodatnih aktivnosti, kupovini još više igračaka, ili kupovini mašine koja proizvodi „belu buku” za bebe, umesto da razmislimo koji stres možemo da isključimo iz naših života da bismo napravili mesta za rešavanje problema na druge načine. Subtraktivno roditeljstvo (roditeljstvo zasnovano na oduzimanju) može da se temelji na tome da povremeno dopustimo da našoj deci bude dosadno ili da ih nateramo da postanu kreativni sa svojim postojećim (ali dosadnim) igračkama.
Kako ovo primeniti u praksi?
Prelazak na ovaj način razmišljanja zahteva rad. „Imamo ideju da smanjivanje nečega treba da bude bez napora, ali je zapravo suprotno“, kaže Šonbrun.
„Potrebno je mnogo truda da se dođe do smanjenja, jer naš mozak nije podešen da oduzimanje razmatra kao opciju“.
Kako će se ovo odigrati zavisiće od individualnih želja i potreba. Međutim, postoji nekoliko vodećih principa koji su pomogli Šonbrunovoj da to primeni u svom životu.
Razmislite o svojim vrednostima. Kada je u pitanju odluka da se nešto odbaci ili zadrži, to treba da bude svesno i namerno. Šonbrunin savet je da razmislite koje su vrednosti vaše porodice i da to koristite za donošenje odluka. Na primer, Šonbrun je donela odluku da pliva sa svojom decom, umesto da ih upiše na časove plivanja jer uživa u tom vremenu sa njima. Iako bi bolje naučili tehnike plivanja na formalnim časovima, ona je odlučila da je od toga mnogo vrednije vreme provedeno skupa i da je to manje stresno.
Neka vam cilj bude mešavina dodavanja i oduzimanja. Iako oduzimanje može pomoći u ublažavanju stresa porodičnog života, to ne znači da treba sve da odbacite. Umesto toga, radi se o izbacivanju stvari niže vrednosti i onih aktivnosti koje troše više energije i vremena nego što vrede, dok se dodaje ono što je zaista važno.
Kada su prikladna, aditivna rešenja mogu da budu efikasna. Ključ je u tome da se pobrinete da sve što dodate bude ispravno za Vas i Vašu porodicu. „Moramo da napravimo ravnotežu“, kaže Šonbrunova. „Moramo da budemo razboritiji u pogledu balansiranja između dodavanja i oduzimanja“.
U redu je da bude neprijatno. Kao što Šonbrunova primećuje, subtraktivno roditeljstvo može da bude krajnje neprijatno, bilo da pustite svoje dete da plače kada se uspavljuje, ili da ga pustite da se prenemaže o svojoj dosadi, umesto da sredi svoj raspored pun lekcija i aktivnosti. Na primer, kada je pitanju uspavljivanje deteta, „istraživanja pokazuju da bi trebalo da radite manje“, kaže Šonbrun. „Roditelji koji rade manje na uspavljivanju dece, njihova deca spavaju bolje“.
Ovo važi i za niz drugih scenarija, od nadgledanja domaćeg zadatka Vašeg deteta do suočavanja sa rivalstvom među braćom i sestrama. Puštanje kontrole može da bude neverovatno teško kada deca vrište jedno na drugo ili kada Vas pozove učitelj Vašeg deteta“, priznaje Šonbrunova. Ali koliko god bilo neprijatno da se povučete, na duže staze ćete im pomoći, dok ćete istovremeno sačuvati svoj razum. „Neka pogreše“, rekla je. „Zapravo, tako deca najbolje uče“.
Komentari 0