Zašto princip „strog, ali pravedan“ u vaspitavanju više ne važi

Foto: Freepik

Ovo je odlomak iz knjige Jaspera Jula „Kako biti vođa vučjeg čopora“.

Funkcioniše li princip strog, ali pošten?

„Dosta dugo u prošlosti, moć odraslih nad decom bila je zasnovana na neograničenoj slobodi da demonstriraju svoju moć, a to je često uključivalo i destruktivne metode. Takav autoritet je kod dece izazivao strah i nesigurnost, a ne poverenje i poštovanje. Strah se održavao pretnjom fizičkim ili psihičkim nasiljem. Drugi način uspostavljanje kontrole nad detetom bilo je ispoljavanje ljubavi prema njemu na uslovljen način, zavisno od njegovog ponašanja, prenosi Zadovoljna.rs.

Neki roditelji ili nastavnici, često opisivani kao „strogi, ali pravedni“, uspevali su da zasluže poštovanje dece i mladih, ali je većina njih bila prilično nemilosrdna i vršila je svoju vlast na proizvoljan način koji je uglavnom bio u njihovim interesima. Takav je bio poredak i uopšte se nije radilo o nedostatku ljubavi. Zapravo to je bio uobičajen način za ispolajavnje ljubavi u porodicama, ali i stil rada vaspitača u vrtićima i školama.

Onda su se desile dve važne stvari koje su zauvek promenile te stare obrasce ponašanja. Prvi je bio anti-autoritarni pokret u zapadnim društvima, koji je naveo odrasle da dovedu u pitanje svoj odnos sa decom. Druga je bila odluka žena da se otrgnu od svoje potčinjene uloge muškarcima i preuzmu sudbinu u svoje ruke.

Važnost ličnog razvoja

Svako dete dolazi na ovaj svet neopterećeno društvenom i političkom istorijom svojih roditelja i predaka. Deca samo dopuštaju da se stvari dešavaju. Ona ne dovode u pitanje ni svoje postojanje ni svoje pravo na život. Od ulaska u 21. vek desio se značajan pomak u ciljevima koje su vaspitači počeli da postavljaju sebi u radu sa decom – umesto da ih uklapaju u grupu, počeli su da podržavaju njihov lični razvoj. U školama, uglavnom u skandinavskim zemljama, umesto autokratskih poredaka, počeli su da se ukorenjuju demokratski. Naravno da se napravio i dubok jaz između različitih struja, pa su razni „stručnjaci“ počeli da pričaju o „raspadu porodice“, „haosu u školama“ i predviđali su razne crne scenarije. I danas ćemo često osetiti nalete nostalgije ljudi koji pominju „dobra stara vremena“ kada žene i deca „nisu imali pravo glasa“.

Da, vođstvo više nikada neće biti isto. Ali pošto nam je i dalje potrebno, moramo raditi na tome da ga ponovo otkrijemo. Vođe čopora u današnjem društvu vode računa da ne naruše integritet ljudi koje bi trebalo da vode, kao i svoj sopstveni. Svi su važni. Ovo je izazov sa kojim se suočavaju savremeni roditelji i nastavnici. Oni su pravi pioniri i treba im aplaudirati svaki dan jer su sa punom posvećenošću nastavili ovaj proces. Možda će njihov doprinos i iskustvo u nekom trenutku psihološki dovesti čovečanstvo na isti nivo na kome se već nalazi u tehnološkom i ekonomskom smislu.

Poštovanje dublje od bilo čega drugog

Već sam rekao da je najvažniji uslov u ovom procesu transformacije liderstva lični autoritet. Samo on može zameniti autoritet na osnovu uloge koju osoba zauzima u grupi ili društvu. Lični autoritet se gradi na samopoštovanju, samospoznaji, samopouzdanju i sposobnosti da se sopstvene vrednosti i granice shvataju ozbiljno, ali bez preterivanja. Ovome se mora dodati i sposobnost da se drugi ljudi shvataju ozbiljno, da se poštuju i da se sa njima saoseća. Sve ovo nije lako.

Zašto je ovo tako teško za mnoge od nas? Čini mi se da postoje tri razloga: prvo, većina nas je vaspitana da se prilagodi i postane kao drugi, zaboravljajući na sopstvenu ličnost; drugo, žene se posebno plaše da budu etiketirane kao egocentrične i previše egocentrične; a treći razlog je eklatantno odsustvo jasnih obrazaca. Većinu nas su odgajali roditelji i nastavnici kojima je bilo svejedno ko smo, zbog čega to nismo sami otkrili. To znači da smo pred izazovom da praktikujemo osobine ličnosti koje nisu bile cenjene u našim porodicama ili školama. Međutim, ovi napori se isplate našoj deci – i mi ćemo od toga imati koristi.

Dobra vest je da je sve ovo izvodljivo i da će kvalitet našeg života, našeg rada i naših odnosa imati koristi od toga. Uvek možemo da učimo od naše dece i sa njima. U prošlosti bi ovakav stav odmah vodio optužbi da povlači za sobom gubitak poštovanja prema odraslima. U stvari, potpuno je suprotno: izaziva poštovanje u očima dece i učenika, a poštovanje je dublje od bilo čega drugog. To znači da možda više nećete moći da donosite onoliko hijerarhijskih odluka kao nekada, ali će vaš uticaj biti mnogo veći. Svako ko ide ovim putem može u početku da oseti strah ili strepnju jer napušta teritoriju koju dobro poznaje.“

Jesper Jul je preminuo u julu 2019. godine, a njegove knjige su prevedene i dostupne su i u Srbiji.