Naši instikti se svode na minimum. Živimo u kulturi koja nas uči da tražimo odgovore od stručnjaka ili pomoću Google-a, što znači da naša intuicija dobija vrlo malo validacije i angažmana koji su joj potrebni da bi se ojačala. Oni koji su u stanju da čuju glas mudrosti, u sebi često osećaju da to moraju opravdati sledbenicima pravila i skepticima oko nas.
Pedesete godine nisu bile baš tako davno. Iako se stvari brzo menjaju još uvek imamo na meti roditeljstvo od generacija koja su očekivale određene stvari od majki i neke druge od očeva. Čak i ako vidimo da su takva očekivanja zastarela, većina nas nije imala ono što danas želimo, što znači da sami moramo smisliti zdravije i pravičnije verzije porodice i porodičnih odnosa.
Mi se širimo a tanji smo nego ikad. Danas se od nas, osim što smo domaćice, očekuje da gradimo karijeru, budemo izuzetni roditelji, budemo u formi, imamo svest o mnogim stvarima na koje naše majke nisu ni pomišljale, poput osetljivosti na hranu, izbor škole, internet sigurnosti, emocionalnog zdravlja i mnogih drugih stvari. Nikada do sada nismo očekivali toliko različitih stvari od majki ili kod nas samih.
Mi znamo više i osećamo potrebu da učinimo više sa tim znanjem. Iako je doba informacija očigledno dovelo do neverovatnog napretka, takođe nas preplavljuje više informacija nego što to možda možemo iskoristiti.
Mi nemamo selo ili plemena koja bi nam pružila podršku, što znači ili da idemo sami ili da pokušamo da stvorimo pleme tokom našeg života kada imamo najmanje vremena i energije za to. Stvarno je neprirodno da majke i deca vode život bez drugih majki i dece u okolini. Naš zadatak je da širimo radost, delimo tuge, proslavljamo rođendane.
Postporođajna nega u našoj kulturi je potpuno neadekvatna, zbog čega od početka imamo osećaj neuspeha. Ova nežna, ranjiva, neodoljiva, sveta i često zastrašujuća sezona majčinog života predstavlja vreme kada joj je pleme najviše potrebno.
Naša energija je već ograničena. Neprospavane noći, stalni dečiji haos, retki odmori i mentalno opterećenje koje dodatno pogoršava već otežavajuće okolnosti.
Baka ne živi vrata pored nas. A ni tetke, rođake ili sestre koje bi pomogle u podeli tereta. Čak i ako živimo u blizini naše šire porodice, naši sistemi vrednosti i roditeljske prakse često su neusklađeni. Ove razlike u vrednostima često su dovoljan razlog da ne ulažemo u ove odnose. Bilo da je ovo krajnje dobro za nas ili ne, nemamo osećaj podrške.
Nemamo mnogo interakcije sa starijima od nas. Iako su nam potrebni onoliko koliko i oni nama, mi smo sve više međugeneracijski nepovezani.
Automobilska kultura posebno je teška deci, a kao rezultat toga i majkama. Ne moram ovo da opisujem onima koji iz dana u dan vezujete decu koja stoje u sedištima. To je ekstremno isušivanje mozga i za većinu nas neizbežno.
Urođeno nam je da se duboko brinemo. Biološki smo napravljeni da brinemo o osobama koje nas okružuju, ali s obzirom na sav dodatni pritisak da ispunimo toliko uloga, često smo toliko emocionalno iscrpljeni koliko i fizički obavljajući sve to.
Mi smo protiv trgovaca koje podržavaju milioni. Mi smo u tim rovovima, i posmatramo efekte tolikog broja stvari, zavisnosti od ekrana, prekomernog šećera… koji utiču na našu decu. S obzirom koliko su društveni trendovi veći i bogatiji od nas, često se čini da zaštita naše dece od ove stvarnosti izgleda kao gubitnička bitka.
Poslovi sa skraćenim radnim vremenom i naknadama su daleko od nas. Pronalazak posla sa punim radnim vremenom koji pruža povoljnu zdravstvenu zaštitu za čitavu porodicu predstavlja pravi izazov. A honorarne poslove sa raznim pogodnostima, koji su potrebni velikom broju majki da postignu zdravu ravnotežu između posla i života, gotovo je nemoguće pronaći. Stres koji dovodi do toga da birate između nezbrinutosti ili ostavljanja beba ili male dece na čuvanje puno radno vreme je ogroman i rasprostranjen.
Tačno je sve što ste napisali! To je moj slučaj!