Zašto su antibiotici na lošem glasu

Foto: Canva

Prva grupa roditelja gaji »velike simpatije« prema ovoj grupi lekova, smatrajući ih za »svemoguće iscelitelje infekcija«, »odlične skidače visoke temperature«, »čarobne pomoćnike kod dugotrajnog kašlja«, »dobre zaštitnike od komplikacija virusnih infekcija«, nekada i sami započinju terapiju što nije dobro… U ovu grupu roditelja se može svrstati i jedan broj lakara medju kojima ima i pedijatara koji antibiotik daju svakom detetu koje ima povišenu temperaturu. Sva sreća, sve manje se ovako postupa zahvaljujući dobrom stavu većine pedijatara da antibiotik nije lek za smirivanje uplašenih roditelja.

Druga grupa roditelja ima izražen strah od antibiotika! Dešava se (srećom retko) da izbegavaju da daju antibiotik detetu, čak i kada je lekar prepisao lek, računajući da će se »dete izvući i bez antibiotika«. Naravno, i ovo je pogrešno!

Zato smo odlučili da vas bolje upoznamo sa antibioticima – da bi ih bolje razumeli i razvili ispravan odnos prema ovoj veoma aktuelnoj temi.

Počećemo od prve, ali i dalje zanimljive grupe antibiotika koji su, slobodno možemo reći, revolucionarno promenili terapiju bakterijskih infekcija.

PENICILINSKI ANTIBIOTICI

Veliki broj naučnih dostignuća je nastao naizgled potpuno slučajno. Slično je i sa pronalaskom penicilina.

Početkom dvadesetog veka, kada su harale razne zarazne bolesti, i najobičnije zapaljenje grla je ubijalo decu. Nije bilo antibiotika, pa su se doktori dovijali kako da isteraju bakteriju iz ždrela.

Slučajan pronalazak.

Aleksandar Fleming je dugo proučavao razne potencijalne lekove protiv bakterija, ali skoro bez ikakvog uspeha. Jednom prilikom, na kraju napornog radnog dana, opazio je da bakterije, koje je gajio radi proučavanja, slabije rastu u okolini jedne vrste gljivica (iz roda penicilium) kojih je u njegovoj vlažnoj i memljivoj laboratoriji bilo mnogo.

Zato je, potpuno neplanirano, počeo da uzgaja gljivice. Kada je nakupio dovoljnu količinu, »zatrpao« je podlogu na kojoj su se razmnožavale bakterije, i imao je šta da vidi – već sledećeg dana nije bilo bakterija. Fleming je zaključio da je »nešto« iz gljivica zaslužno za ovaj spektakularni pomor omraženih bakterija, pa je napravio ekstrakt gljivice i nazvao ga penicilin (po latinskom nazivu gljivica koje je upotrebio).

Nažalost, kao i većina genija, Fleming nije bio shvaćen na pravi način, pa je prošlo više godina borbe sa skepticima, ali i sujetnim protivnicima napretka u medicini, pre nego što je penicilin ušao u zvaničnu upotrebu kao lek. Ipak, pravda je zadovoljena, veliki broj pacijenata je počeo uspešno da se leči, a Aleksandar Fleming je dobio Nobelovu nagradu za medicinu.

Povratak penicilina.

Bez obzira na ogroman broj savremenih antibiotika, penicilin je ostao omiljeni lek za lečenje velikog broja infekcija kod dece. Penicilinski antibiotici imaju odličan odnos željenih i neželjenih efekata, naročito kod mališana. Ako se izuzme alergija na penicilin, nema preterano neprijatnih i opasnih sporednih efekata terapije penicilinskim antibioticima.

Posle višedecenijske primene, penicilinski antibiotici su postali jeftini, a uz to se primenjuju veoma često i kad treba i kad ne treba. Zato su se bakterije »navikle« na penicilin i razvile rezistenciju. Onda su napravljeni drugi antibiotici (koji nisu penicilini), ali su i oni nekritično primenjivani, pa su se bakterije i na njih prilagodile. Tako se desilo da su neki sojevi bakterija »zaboravili« na penicilinske antibiotike ratujući sa novim lekovima. Zato sada penicilinski antibiotici »trče drugi krug« i uspešno se bore sa mnogim bakterijama.