Foto: Jonychua
Kao prvo potrebno je da postanemo svesni štetnosti rafiniranih šećera. I pre svega prihvatiti da smo verovatno već postali zavisnik. Nažalost ni jedan “narkoman” to neće priznati.
Čovek je slatko unosio isključivo u prirodnom(biljnom) obliku ili preko meda sve do 4 veka n.e. kada je u Indiji prvi put primenjena kristalizacije(rafinisanje) šečera iz šećerne trske. Do tada je šećerna trska(poreklom iz Jugoistočne Azije) služila kao „slatkiš“ koji se žvakao u celosti. Metoda kristalizacije se prenela i usavršila u Kini odakle je uglavnom i vršen izvoz šećera u Evropu. U početku je kristalisan šećer smatran velikim i skupim luksuzom, pa i lekom, ali su tokom osvajanja američkih kontinenata Španci, Portugalci i Holanđani doneli šećernu trsku i time omasovili i proizvodnju šećera, ali i ruma.
Od sredine 18. veka šećer postaje sve popularniji u Evropi; potrošnja je povećana i za 5 puta, prestigaviši žitarice kao do tada „najvredniju roba u evropskoj tgovini“. To je bilo posledica promena u načinu ishrane i početka masovnog konzumiranja džemova, slatkiša, prerađene hrane i sl. Povećana potražnja i brzo iscrpljivanje zemljišta pod šećernom trskom je tražilo nove mogućnosti pa je krajem 18. veka u Šleziji(Nemačka) prvi put izvršena kristalizacija iz šećerne repe. Prvobitne sorte repe, kao mlade poljoprivredne kulture, su bile siromašne u iskoristivom šećeru i tek početkom 20. veka se obogaćuju i postaju značajniji industrijski izvor ovog proizvoda.
U 20. veku se primena šećera u ishrani dramatično povećava, pogotovu jer i njegove cene padaju. Potrošnja i danas ide uzlaznom putanjom, uporedo sa razvojem industrije brze hrane, slatkiša i napitaka. Na primer u USA je u odnosu na 70-te godina prošloga veka (kada je i inače bila na visokom nivou) potrošnja šećera povećana za 50%.
Industrija hrane je otkrila i decenijama primenjivala, jednu veliku tajnu, koju dugo prećutkuje, a to je da rafinirane šećere izazivaju snažnu fizičku i psihološku zavisnost.
Šećer predstavlja gorivo za sve ćelije i utiče na hemikalije u mozgu. Prekomerni unos šećera može da promeni receptore u mozgu koji regulišu količinu hrane koju unosimo. Testovi na ljudima su pokazali da samo pogled na sliku milk šejka provocira aktivnost u mozgu koja je slična onoj koja se javlja kod zavisnika od droge – ova aktivnost je bila jača kod žena koje su imale visok skor na skali zavisnosti od hrane.
Odavno je poznato da lako rastvorljivi šećeri uzrokuju porast hormona insulina u krvi jer organizam teži da održava uravnotežen nivo šećera(glukoze). Visoki nivo glukoze deluje na mozak i povećava nivo hormona raspoloženja “endorfina”. Ako unošenje većih količina traje kroz duži vremenski period, dolazi do toga da sam mozak smanjuje proizvodnju endorfina. Efekat glukoze je kratkog daha, brzo opada njen nivo, ali se prekomerno izlučeni insulin duže zadržava i posle postignute ravnoteže. To izaziva pad raspoloženja u vidu blage pa i do duboke depresije. Istovremeno se povećava i osećaj gladi. Da bi se održao potrebni nivo endorfina i vratilo raspoloženje mora da se ponovo unosi šećer čime se stvara začarani krug.
Nauka je poslednjih decenija prilično razjasnile složene mehaizme stvaranja zavisnosti od šećera.
Prvo je 1987 god. objavljeno da šećeri deluju na nervni sistem slično snažnim lekovim protiv bolova(npr. morfijum) i da se to dejstvo može sprečiti blokatorima receptora morfijuma u mozgu. Zatim je otkriveno(2003) da rafinisani šećeri, ali i sam osećaj slatkog, izazivaju indentične hemijske efekte kao heroin i morfijum. Isto tako je potvrđeno(2007) da i veštački zaslađivači poput saharina zajedno sa šećerima mogu da izazivaju i nadjačavaju zavisnost od kokaina. Utvrđene su i slične biohemijske promene vezane za receptore dopamina i opijata u određenim delovima mozga. Povećano unošenje šećera se povezuje sa mehanizmom koji postoji kod različitih psiholoških poremećaja u ishrani poput prejedanja, bulemije i sl. Najnovija ispitivanja aktivnosti u mozgu kod unošenja obroka bogatih sa rastvorljivim šećerima(2013) su pokazala da posle kratkotrajnog porasta, opada nivo šećera u krvi i povećava osećaj gladi, ali i selektivno stimulišu delove mozga povezane sa osećajima žudnje i nagrađivanja u periodu posle uzimanja obroka. Taj period je od posebnog značaja za ponašanje tokom sledećeg obroka.
To bi značilo da povećana stimulacija tih receptora, sa hranom bogatom šećerima, kakva je uobičajena u današnjem potrošačkom društvu, izaziva preterane signale zadovoljstva u mozgu koji imaju potencijal da ponište mehanizme samokontrole i uvedu u zavisnost.
Isto tako je pokazano da šećeri imaju sposobnost da potisnu druge receptora ukusa, pa da time neutrališu hranu sa neprijatnim(pa čak i opasnim) sastojcima. Jedan od istraživača je to ilustrovao slikovito: “ I pseći izmet vam može imati divan ukus ako ga začinite sa dovoljno šećera”.
Poslednjih godina se ističe još jedan od uzroka stvaranja zavisnosti. U prirodi, ukus slatkog postoji kako bi organizam unosio slatko voće i povrće koji su bogati izvori vitamina i minerala. Rafinirani šećeri nasuprot tome troše vitamine i minerale, organizam ima veću potrebu za njihovim unošenjem(glad), ali sa novom dozom šećera i brze hrane nedostatak je još veći. Ovaj hronični deficit je u osnovi većine savremenih bolesti.
Nisu samo čisti šećeri uzrok zavisnosti. Kada hranu bogatu skrobom, poput belog pirinča, proizvoda od belog brašna, krompira, jedete samu, bez drugih vrsta hrane koje su bogate važnim hranljivim sastojcima, ona može da izazove isti ciklus kao kada jedete hranu bogatu šećerom. Visokoprerađeni skrob: beli hleb, kifle, krekeri, testenina od belog brašna – najgori je mogući izbor. Tu je i brza hrana bogata sa solju, hemijskim i drugim aditivima koji i imaju za cilj upravo stvaranje zavisnosti, a da ne govorimo o skrivenim sećerima.
Zdravstveni problemi povezani sa šećerom bili su nekada retki, ali sa porastom potrošnje šećera, učestalost ozbiljnih, modernih hroničnih bolesti isto je porasla. I nije tu samo gojaznost problem. Alergije, srčane bolesti, rak, artritis, dijabetes, osteoporoza, PMS, herpes, impotencija i infekcije gljivicama dovode se u vezu s preteranom konzumacijom šećera.
Novijeg datuma(2012) su studije koje jasno ukazuju da povećano unošenje šećera može da utiče i na smanjenje memorije i inteligencije. Kod osoba koje su konzumirale velike količine šećera I.Q. je opadao za 25 poena što može da utiče na sposbnost rešavanja problema i govorne sposobnosti. Objašnjenje je u brzom pad nivoa šečera u krvi posle početnog skoka što smanjuje dotok u mozak i samim tim i koncentraciju. Neki stručnjaci smatraju da takve neprekidne varijacije u nivou šećera(porast i pad), pored toga što iscrpljuju pankreas(opasnost za razvoj dijabetesa) mogu da utiču na razvoj agresivnog ponašanja, hiperaktivnosti, poremećaja u ishrani, promena raspoloženja, anksioznosti, depresije i drugih psihičkih stanja, koje su sve češće u modernom društvu.
Postoje i čvrsti dokazi da već 6 kašičica šećera dnevno može da za 25% smanjuje imune sposobnosti organizma.
Najnovija studija , o kojoj smo već pisali još više potrvđuje uticaja šećera na ponašanje, opšte zdravstveno stanje i reproduktivne sposobnosti i razvoj malignih oboljenja
Imajući u vidu ovakva naučna saznanja, specijalna komisija Ujedinjenih Nacija i FAO(organizacija za hranu i poljoprivredu) sastavljena od 30 svetski priznatih eksperata je još 2003 godine donela preporuku da u ishrani rafinirani šećeri ne bi smeli da prelaze 10% dnevnog unosa hrane. Međutim u USA, verovatno pod snažnim uticajem proizvođača šećera i brze hrane donesena je preporuka da je 25% šećera u hrani sasvim dovoljna sigurnosna granica.
Nažalost, opisani mehanizmi stvaranja zavisnosti na šećere, i slatkog uopšte, počinje i pre rođenja. Ishrana majke tokom trudnoće i dojenja može da utiče na stvaranje većeg broja receptora za slatko i povećanu osetljivost mozga .
Šećer jeste glavni organizator. Ali savremena industrija hrane čini i “udruženi zločinački poduhvat“. Kocka šećera otvara vrata. Ali kada joj dodamo masnoću, teksturu, miris, pakovanje, temperaturu i boju, reklamu, postavimo je na svakom kutku i napravimo klimu da je sasvim prihvatljivo da se šejk ili gazirani napitak pije uz gricklaice tokom druženje, čime se izaziva masovna drogiranost. Savremeni čovek jede na haotičan i neorganizovan način i pri tom ga na svakom koraku čekaju potrošački izazovi. Šećerna zavisnost postaje najjeftiniji lek svih tih frustracija.
Kako izaći iz toga začaranog kruga?
Verovatno veoma,veoma teško!!!
Kao prvo potrebno je da postanemo svesni štetnosti rafiniranih šećera. I pre svega prihvatiti da smo verovatno već postali zavisnik. Nažalost ni jedan “narkoman” to neće priznati.
U toku trudnoće, buduća majka treba da veoma pažljivo(ili vrlo, vrlo bojažljivo) unosi slatko, tokom dojenja takođe. Tu spade i brza hrana.
Ono sto se svakako može postići, a to je da što je duže moguće bebu i decu poštedimo zaslađivanja hrane i slatkiša bilo kakve vrste. Skandinavska praksa je svakako dobar primer (slatkiši samo za vikend).
Zadovoljavajmo prirodnu potrebu za slatkim isključivo preko prirodnih izvora-voća i povrća.
Smanjiti dnevni unos rafiniranih šećera na minimum(i manje od 10% ukupno unesenih kalorija). I previše ih već imamo u skrivenim šećerima.
Istraživanja su pokazala da i veštačke zamene za šećer(zaslađivači) poput saharina izazivaju zavisnost pa je potrebno biti obazriv sa njima. Za ksilitol i steviu kao prirodne zaslađivače ne postoje dokazi za stvaranje zavisnosti jer ne podižu nivo glukoze i ne stimulišu lučenje insulina.
Prekidanje zavisnosti od šećera se ne može postići naglim prestankom njihovog unošenje, jer to može da bude praćeno nizom fizičkih i psihičkih reakcija. Smanjivanje unosa šećera se mora sprovoditi postepeno praćeno sa ostalom zdravom i raznovrsnom hranom
Kada je reč o zubima i zubnom kvaru količina i pre svega učestalost unošenja šećera (tu spada i rafinirani skrob) osnovni su uzročnici. Oni obezbeđuju opstanak i dominaciju štetnih(”kariogenih”) bakterija. Fluoridi i druge zaštitne mere mogu donekle da neutrališu destruktivne efekte, zbog čega je u razvijenim zemljama karijes u značajnom padu i pored povećane potrošnje šećera. Nažalost takvih “amortizera” kada je reč o daleko opasnijim, gore navedenim opštim oboljenjima nemamo. U procesu zaštite od karijesa, ali i u zadovoljavanju potrebe za slatkim od velike pomoći može biti KSILITOL, ali u umerenim dozama do 20g dnevno.
Prof.dr Jovan Vojinović
Komentari 0