Zbog čega deca ne uspevaju da stvore pozitivnu sliku o sebi?

Istraživanje o roditeljskim očekivanjima

A da roditeljska očekivanja često prevazilaze mogućnosti deteta pokazalo je i nedavno nacionalno istraživanje sprovedeno u Americi.

Grupa američkih naučnika, članovi Zero to three sprovela je istraživanje među roditeljima o njihovim očekivanjima od dece u periodu do tri godine. Istraživanje je pokazalo da većina roditelja preuveličava sposobnost samokontrole kod mlađe dece, kao i kontrole nad njihovim osećajima.

Rezultati su pokazali da 56 posto roditelja veruje da deca imaju kontrolu i mogu da se odupru nagonu da urade nešto zabranjeno i pre doba od tri godine, a 24 posto roditelja veruje da deca imaju sposobnost da kontrolišu svoje emocije i ispade besa (tantrume) u periodu od samo godinu dana.

Dr Metju Melmed objasnio je rezultate istraživanja rekavši kako su realna očekivanja roditelja o sposobnostima svog deteta ključna za podršku zdravom razvoju i smanjenju stresa kod roditelja.

Na primer, ako roditelj misli da dete ima sposobnost veće samokontrole nego što je zapravo ima u određenom dobu, to može da dovede do velike frustracije kod roditelja.

Psiholozi, naime, kažu da se samokontrola kod deteta zapravo razvija između 3. i 4. godine i da treba još toliko da prođe dok dete koliko-toliko ne počne dosledno da se koristiti njome.

Veština deljenja sa drugima i osnovna kontrola emocija razvija se takođe između 3. i 4. godine.

Psiholozi poručuju da je u ranim dečjim godinama važno poučavanje, a ne kažnjavanje.

„Da bi se dete osećalo dobro i gradilo pozitivnu sliku o sebi – što čini samopoštovanje, potrebno je da su očekivanja roditelja i drugih roditeljskih figura u detetovoj okolini u skladu sa njegovim razvojnim mogućnostima i sposobnostima. Kad su roditeljska očekivanja dugotrajno previsoka, u detetu to može da izazove osećaj napetosti, nesigurnosti, anksioznosti i stida jer ne uspeva da ostvari roditeljska očekivanja“, pojašnjava Gjurković.

Na primer, ako roditelj očekuje od deteta da kontroliše svoje emocije tako što mu kaže „prestani da se ljutiš“ ili „idi u sobu i razmisli o svom ponašanju“, a istovremeno ga hrani i oblači, šalje mu dvostruku poruku. Sa jedne strane ima prevelika očekivanja i očekuje da petogodišnjak sam može da iskontroliše svoje emocije, a sa druge strane roditelj podstiče nesamostalnost kada umesto njega obavlja aktivnosti za koje je dete sposobno u tom periodu razvoja.

Dakle, ako želimo kod deteta da podstičemo pozitivnu sliku o sebi i svojim mogućnostima, važno je da su naša očekivanja nešto malo viša od onoga što dete razvojno može. Tako ćemo ga stavljati u malo izazovne situacije, što će mu biti zanimljivo da ostvari, pa ćemo ostvarivanjem malog uspeha motivisati dete da sledeći put pokuša opet.