On kaže “da je poštovanje prava deteta prvi nužan korak u stvaranju zadovoljnog i odgovornog pojedinca, a time i društva koje poprima iste takve karakteristike”. Cilj novog zakona bi bio da se bezbednost dece podigne na viši nivo.
Šta predviđa nacrt zakona?
Roditelji, odnosno lica koja podižu i neguju dete dužni su da:
- detetu mlađem od deset godina obezbede stalni nadzor
- da detetu do petnaest godina obezbede punoletnog pratioca posle 23 časa
Postavlja se logično, iskustveno i psihološko pitanje da li je neophodno detetu od sedam, osam ili devet godina “obezbediti stalni nadzor”? Poznato je da mališani prolaze kroz različite i sve složenije prirodne i zajedničke zakone emocionalnog, socijalnog, intelektualnog i psihoseksualnog razvoja, bez obzira na kom se delu planete nalazila.
Sa polaskom u školu smatra se da je većina dece spremna da prihvate norme ponašanja koje se očekuju za taj uzrast, što podrazumeva određeni nivo socijalne i emocionalne zrelosti (samostalno ostajanje kod kuće više od jednog sata, odlaženje do obližnje prodavnice i kupovina npr. hleba).
Smatra se da je u drugom – trećem razredu dete sposobno da proceni koje su realno opasne situacije kojih se treba kloniti, naravno uz obuku i pripremu za takve sitacije od strane roditelja ili učiteljice, kao i da samostalno prelaze put od kuće do škole. Na tom putu mališani komuniciraju, razmenjuju zanimljive priče iz školske priče, formiraju odnos prema drugarstvu i svetu oko sebe, što je izuzetno dragoceno iskustvo u emocionalnom i socijalnom sazrevanju deteta.
Do desete godine stiču samostalnost, postaju odgovorna za svoje postupke, aktivna i kritična u odnosu na okolinu.
Postavlja se pitanje zdravorazumske, kulturološke i psihološke prihvatljivosti Nacrta zakona, jer bi njegova dosledna primena zatvorila decu u kuće, vezala ih za virtuelni svet televizije ili kompjuterskih igara, blokirala normalnu razvojnu potrebu za osamostaljivanjem i neformalnim druženjem sa vršnjacima u dvorištima gde deca nalaze “svoje mesto pod Suncem” i razvila njihovu pasivizaciju lišenu svake odgovornosti.
S druge strane, primena novog zakona bi značila da bi trebalo obezbediti stalnu pratnju i nadzor od strane odrasle osobe, što za naše uslove neprimereno jer su pojedini roditelji primorani da rade i više od deset sati dnevno, da bi obezbedili egzistencijalni minimum svojoj porodici. Da li bi trebalo iznajmljivati bejbi-siterke, angažovati bake i deke, uzimati godišnje odmore ili bolovanja da bi deca mogla izaći sama u dvoriše ili otići u školu?
Druga tačka istog člana Nacrta takodje otvara drugo pitanje – kako to da deca do deseta godine moraju imati odraslog pratioca, a do petaneste godine odjednom mogu provoditi vreme sama na ulici do 23 časa? Da li je njihovo mesto na ulici ili diskoteci sa jedanaest ili dvanaest godina? Zdrav razum ili administativna zabrana?
Marijana Petrović, spec. med. psihologije
Komentari 0